Тек што је, дошавши из родне Зенице, где је започео музичко школовање, прошле године завршио студије певања на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Љиљане Лишковић, Ермин Ашћерић је почео да добија и ангажмане у оперским представама у Новом Саду и Београду.
Још током студија користећи сваку прилику да наступи и учествује у пројектима који му то омогућују, Ермин Ашћерић сада почиње да узима више учешћа у целовечерњим представама, да учи нове улоге, чека нове прилике, и у међувремену и да размишља о усавршавању у иностранству. До тада, гледамо га и слушамо у оперским представама у Новом Саду и Београду, кад год се укаже прилика.
Заправо сте сад на самом почетку каријере, која је већ кренула да се развија у више праваца. Ускочили сте у малу улогу у „Кармен“ у Српском народном позоришту, а ево вас и у „Турандоту“ београдског Народног позоришта и „Мадленијанума“.
- Јесте, почеле су ствари да се дешавају, а ја генерално мислим да се ништа не дешава без везе и случајно. Члан сам оперског студија у Београду још од пре две године, при Народном позоришту, и тамо сам већ радио неке концерте. У Београду такође постоји организација МОТО, чији сам такође члан, и са којом сам први пут дебитовао с неком представом. Радили смо „На уранку“ Станислава Биничког, прву српску оперу, и то су били неки моји почетни кораци. Већ тамо су ме људи приметили. Тако су те ствари да се нижу, како сам завршавао академију. Све су ближе били ти мало професионалнији ангажмани у националном театру, и у Новом Саду, и у Београду. То јесу мање улоге, али од тога се и креће, такав је пут. Битно је да кренете у то.
Могу и да вам понуде већу улогу на почетку, и то може да буде велики изазов, али могу да вам направе тиме и медвеђу услугу?
- Јесте, може да кошта. Па, и програм генерално, а и улоге, треба баш пажљиво бирати. Јер, често млади људи зазвуче тако као да би могли одједном да певају, али то некако стигне после „на наплату“, јер кад сте млад певач, поприлично имате снаге, и свашта можете да изгурате, а у суштини, треба научити технику, како певати и како сачувати свој глас.
Ка којим улогама онда идете?
- Везано за „Кармен“ у Новом Саду, ја сам прошло лето, пре њене премијере, радио у Словенији концертно извођење, и певао главну улогу Дон Жозеа. Ту представу смо извели у дванаест градова у Словенији, у петнаест дана. Имали смо турнеју. Провели смо месец дана на Бледу, где смо то све спремали, радио сам са једним од светских тенора Јанезом Лотричем, што ми је баш доста значило. Кад сам се вратио овде да радим ту улогу, било ми је баш све сигурно, јер сам већ прошао кроз читаву представу.
Значи да вас можемо и овде у Новом Саду гледати у тој улози?
- Па, ја се надам.
Има сад већ младих певача који почињу да добијају мало веће улоге.
- Јесте, само је битно да будете свесни какав сте глас, у ком се правцу развијате, и којим би редом требало да идете отприлике. И, да будете свесни своје техничке спремности, да ли у том моменту можете да певате три сата и да после будете ок, или певате три сата, па онда ћутите три дана после тога.
Сада, на почетку, док добијате мање улоге, као у „Турандоту“, да ли је то прилика да помније посматрате сам процес рада, настајања једне представе, и да га лежерније пратите?
- Јесте, ја сам, везано за Народно позориште, био у ситуацији да сам писан за поделу за улогу Панга, која је мало већа, мада је споредна, али има више да се пева, међутим десило се да је десет дана пред премијеру певач који је требало да ради улогу цара, отишао на боловање, и онда сам ја ускочио у ту улогу. Јер, за улогу Панга су имали другог певача да је изводи, а за цара нису, тако да сам ја своју прву режијску пробу за ту улогу имао на генералној проби, па сам, заједно са костимом и свим осталим, на сцену изашао са нотама. То је била фрка, али такве ствари се дешавају. Битно је да сте у том процесу, ту свакако пуно научите, јер слушате целу музику, слушате друге улоге, нисте фокусирани само на једно, и само на одређен део опере, која је иначе фантастична.
Какав имате ви осећај?
- За ове ствари што сам досад бирао, и како сам радио, нисам имао неке такве ситуације. Само то у Словенији, када смо имали дванаест, трианест концерата у петнаест дана, ту је буквално било певања сваки дан, евентуално дан паузе, и после тога опет. Било је још тенора, али сваки дан наступате и певате, и није било никаквих проблема у том смислу. Кад сам се чуо са професорком и рекао да би требало то да радим, она је рекла: Можеш, опрезно, темељно, и неће бити проблема. Тако да је само то битно. Сваки глас се разликује. Некоме нешто прија, некоме не прија. Сви смо ми поприлично другачији.
Засад је утисак да се ваш глас издваја од других по музикалности, лепом тону, што је питање колико то може да се постигне, а колико је до самог талента?
- Великим делом је, с једне стране и дар од бога, то је сигурно, али је и с друге стране велики рад, тако да вам то двоје увек некако иде у пакету. Једно без другог, па не могу да кажем да не може, али... Ако немате тај дар, онда можете да вежбате и да побољшате донекле, али питање је колико. Исто је и ако само имате таленат без рада, то може да прође на неком нижем нивоу школовања, у средњој школи када се раде доста лакше ствари, али када дођете на академију, сваки дан радите и певате, то без тога не иде.
Да ли је ваша професорка инсистирала на техници, вежбању и дисциплини?
- Да, она је чак, што се тога тиче, баш чврста, и њен мото је рад, рад, и само рад, без обзира колико сте добри и шта год да радите, она је увек ту да каже где то може још боље да буде. Код ње нема неког лимита до ког дођете, па кажете: То је супер, сад само одржавај. И, увек има неких додатних савета. Морам да кажем да је професорка Љиљана особа која је мени доста променила поглед на певање, чак и у животном смислу, јер поред тога што даје савете везане за технику и певање, она је и јако добар човек. Увек ту стоји прича шта после факултета, и ево, то сам сад завршио, и ми и даље имамо контакт, сарађујемо, и даље је ја питам за савете. Она се првенствено постави као пријатељ, па после тога као ментор, и мислим да то пуно значи. Стварно се даје и жртвује за студенте, и у циљу јој је да извучете свој максимум, што је јако битно. И, иде у складу са вашим амбицијама, што је такође јако битно. Није тип професора који ће да вас гура преко нечега што сами не желите. Она вам каже своје мишљење о вашем потенцијалу, шта она мисли да можете да постигнете, а на вама је колико ћете онда то да реализујете.
Имате ли већ сада у глави замишљен неки наредни корак, која би следећа улога могла да се помало вежба?
- Већ радим на улози Алфреда из „Травијате“. То сам већ почео да радим, и то спремам као целу улогу. Дон Жозеа још увек дорађујем, и планирам и још неке ствари да узмем, али то су ми даљи планови.
Тренутно сте и Новом Саду и у Београду. Да ли су то средине у којима би желели да паралелно радите?
- Ја бих свакако волео да функционишем тако, и у Новом Саду, и у Београду, јер оба позоришта су квалитетна, и може у њима да се направи доста, само тренутно је мој неки план да одем негде мало преко границе, то бих волео, пошто ја јесам завршио основне студије, али мислим да то није довољно, што се тиче мог знања. Волео бих да се још усавршавам, још да радим ствари, још да учим, да допринесем раду на себи, на глуми и певању, тако да бих волео да пробам да у инострансту наставим неко школовање. Кренуо сам већ да се распитујем и највероватније бих у Аустрију требало да одем. То ми је план за будућност. Док сам овде, хоћу да искористим све што могу и што ми се пружа. Волео бих да одем преко, да добијем још неког знања, и волео бих и да се вратим после.
Било би добро када би оперске куће било мало радикалније у томе да млађим певачима дају више простора.
- Ја се надам, ево у Београду су почели, од како је дошао Никола Мијаиловић за директора Опере у Народном позоришту, млади људи доста певају. Нас чак тројица у „Турандоту“ смо из оперског студија, млађи који су добили улогу. Прошле године су одрадили „Дон Кихота“ са младом поставом, па после тога „Орфеја и Еуридику“, а сад и „Слепог миша“. Моје је мишљење да се стање у опери, у смислу да можете да погледате квалитетну представу, променило доста. Задњих неколико представа су биле такве овде у Новом Саду, као „Фауст“, „Риголето“, и „Аида“ на Тврђави, која је баш била спектакл. Узимали су добре певаче за те представе, и те представе су биле константно пуне, небитно да ли је пето или седмо извођење. Исто и „Турандот“ у Београду, са редитељем Мариом Павлом дел Монаком, стварно је нешто невероватно. Убацио је разне ефекте, рефлекторе, светло, и то је заиста велики корак у односу на оно што сте могли досад да гледате од тих представа, које су постављене још пре колико година. У мојим очима се чини, самим тим што су представе почеле да буду боље, што су млади почели напокон да учествују у представама макар и хонорарно, да може да се иде добрим путем, само да се настави у том правцу. Јер, овде има публике за позориште. Да ли је премијера или је нека добра представа, позориште је пуно. За драму је позориште пуно, зашто не би било и за оперу? Само је битно шта понудите.
Наташа Пејчић
