И у Београду је тог дана била уприличена промоција, недавно и у “Булевар буксу” у Новом Саду, а књига се код нас нашла у продаји од 12. марта. Ексклузивни издавач дела Габријела Гарсије Маркеса код нас “Сезам букс” објавио је и ову његову књигу, у преводу Весне Стаменковић.
Куриозитет није само то што се пред читаоцима нашао нови роман, објављен након смрти овог широм света поштованог и вољеног колумбијског нобеловца, већ и околности у којима је до тога дошло. О томе су на промоцији у Новом Саду говориле преводилац Весна Стаменковић и др Бојана Ковачевић Петровић, професорка на Одсеку за италијанске и ибероамеричке студије Филозофског факултета у Новом Саду, која управо припрема за објављивање Маркесове мемоаре, у њеном преводу.
Десет година након Маркесове смрти, Весна Стаменковић је добила позив да преводи овај роман, који до тада нигде није објављиван, и за који сам Маркес, који га је писао у познијим годинама, није дао дозволу за то, сматрајући да свих пет верзија нису још готове. Међутим, Весна Стаменковић напомиње да ова књига уопште није недовршена, штавише чини се као да је Маркес већ имао крај и пре него што је све ставио на папир, а његови синови су, сматрајући да овај роман има књижевну вредност, одлучили да га ипак сада објаве. Превођење тог романа је, према уговору, морало да буде у тајности, све до дана објављивања, на Маркесов рођендан. Величина ове књиге је, како указује Бојана Ковачевић Петровић, у томе што Маркес први пут проговара из угла жене. Главна јунакиња је Ана Магдалена Баћ с Кариба. Ана Магдалена се звала и жена Јохана Себастијана Баха, Маркесовог омиљеног композитора, што указује и на то да у овој књизи музика има посебно место, и, како наводи Весна Стаменковић, “прожета је његовим музичким укусом”.
Књига је прожета и карипским мирисима, и догађа се “у миљеу карипских заводника, влажних и топлих ноћи, сензуалне музике, и оштрог контраста између туризма и беде”, а “говори о љубави у зрелим годинама, о жељи, животу и самоспознаји, као и томе да никога суштински не познајемо и да неке тајне, хтели-не хтели, носимо са собом у гроб”.
Н. Пејчић
