То, наравно, не значи да је ситуација идеална, да проблема нема и да су раници задовољни. Иако се услови рада из године у годину побољшавају, још увек радно место није довољно сигурно па многи, чак и ако нису задовољни условима у којима раде, не могу или не желе да учине ништа, страхујући да би могли остати без посла, указује председник Савеза самосталних синдиката Војводине Горана Милић и истиче да је, како би се стање поправило, потребно да радници буду органиозованији и да буду свесни да се глас радника јаче чује када је заједнички.
- Неопходнио је да друштво, генерално, поново пронађе солидарност међу људима, колегама, радницима - каже Милић. - Синдикати и радници јаки су онолико колико су чланови свесни да заједништво и бројност доносе позитивне резултате.
Он истиче да се велики број радника у Србији налази у тешкој ситуацији, да зараде нису довољне да се покрију трошкови живота. По његовим речима, о положају радника у последње време највише се говори кроз призму просечне плате и повећања запослености, а све друго што је и те како важно се изоставља.
- Ова два параметра су важна, али нису једини који утичу на положај радника. Пре свега, када се говори о просечној плати треба јасно рећи да је то просек, да су разлике у примањима огромне и када се говори о различитим делатностима кад је реч о платама радника и чланова менаџмента и да чак ни медијална зарада не одсликава реално стање. Уз то, нема званичних података колико је радника који зарађују минималац, а процена синдиката је да их има око 350.000. Запосленост јесте повећана, али да ли су и квалитет радних места - безбедност на раду, висина зараде, услови рада, слобода синдикалног организовања, колективни уговори...? То указује на то да се економија гради на лошем квалитету и несигурном раду који не нуди сате, плате или услове на којима људи могу да изграде пристојан живот.
Милић истиче да се синдикални покрет у Србији налази пред великим изазовим и да је у току тешка борба за радничка права.
- С једне стране, свакодневно је ангаживање на организовању радника са стандардним облицима запошљавања и борби за њихова права кроз колективно преговарање и организовање младих у синдикату и заступање њихових специфичних интереса. С друге стреане, пред нама су и нови изазови – атипични облици запошљавања, које карактеришу несигурност, недостатак економских ресурса, радници мигранти и платформски радници - како их органиозовати и заштитити њихове инетресе.
Он указују и да је пред синдикатима пуно посла и да тога морају бити свесни сви, али да је за бољи положај радника предуслов развијен и функционалан социјални дијалог.
- Без суштинског социјалног дијалога, уважавања интереса света рада илузорно је говорити о побољшању положаја радника. Држава мора да уложи веће напоре да би социјани дијалог био ефикасан, а поштовање правног оквира, основних права и друштвено-економски контекст кљућни су фактори у том погледу. Држава на много начина може позитивно да утиче на развој социјалног дијалога, побољшање услова рада и положаја запосених, остваривање и заштиту људских и радничких права. Питање је колико носиоци власти у Србији заиста желе развијен социјални дијалог, који је један од темеља демократског друштва. Ако нема функционалног социјалног дијалога, нема равнотеже између света рада и света капитала, а без тога је положај радника истински угорожен.
Добрила Млађеновић
