То је била прва зимска олимпијада одржана у Источној Европи и у некој од земаља из Покрета несврстаних. А престоница БиХ успела је да добије организацију ЗОИ поред јапанског града Сапороа, те шведских Гетеборга и Фалуна, који су имали идеју да игре заједнички организују. Ипак, иако је Сапоро имао благу предност у првом кругу гласања (33 гласа, Сарајево 31, Гетеборг 10) у другом кругу Сарајлије су победиле Јапанце за три гласа (39:36) и на велику радост целе СФРЈ довеле олимпијаду подно Требевића. Веровали или не, постоје озбиљне индиције да је за то и те како заслужан – лов! И то медведа.
Но, кренимо редом. Познато је да је за многе пасиониране светске ловце посебно задовољство, а и ствар престижа, био лов у тзв. „Титовим ловиштима“. То су била, наравно, најбогатија ловишта некадашње државе, попут оног у околини Бугојна, где су се могли уловити трофејни медведи. По неким проценама, то је тада био највећи резервоар популације мрких медведа у Европи. Ту је била и ловачка вила „Горица“, способна да одговори високим стандардима за пријем елитних гостију.
Један од најутицајнијих босанских политичара тога доба беше Бранко Микулић, интелигентан и способан човек, велики љубитељ лова. Захваљујући њему и стручњацима које је ангажовао, сјајно бугојанско ловиште је доведено до врхунца. А Бранко је врло добро знао да лов није само лов...
Према мишљењу др Данила Тодоровића, бившег директора чувеног ловишта „Јелен“, ловног стручњака и познаваоца ловачких прилика у СФРЈ, Микулићево пријатељство са Хуаном Антониом Самараном вероватно је „погурало“ олимпијаду у Сарајево. Наиме, Самаран је био изузетно утицајан, о чему сведочи чињеница да је чак 21 годину био председник Међународног олимпијског комитета (1980-2001). Био је и велики ловац. Када је био у посети Југославији,
Микулић га је одвео у лов на медведе у Бугојно. Остало је историја...
У својој књизи „Тито, лов, политика“ др Тодоровић, пријатељ Бранка Микулића, између осталог каже: „Једна од најважнијих ствари које је Микулић решио преко лова била је олимпијада у Сарајеву. То нити желим нити могу да докажем. Оно што сигурно знам јесте да се Микулић преко лова спријатељио са Самараном и то пријатељство је потрајало до краја Бранковог живота. Не могу да тврдим да је олимпијада добијена само због лова, али да је удела у томе имао и лов – то је сигурно. Били су обезбеђени и други критеријуми да се она добије, али су језичак на ваги у односу на конкуренте били Микулић лично, и лов.“
Било како било, Сарајево је постало олимпијски град у коме је Словенац Јуре Франко освојио сребро у велеслалому, прву и једину медаљу за СФРЈ на зимским олимпијадама. Остао је у сећању легендарни слоган Сарајлија тим поводом: „Волимо Јурека више од бурека!“, те чувени Вучко, маскота олимпијаде, ког је, сасвим могуће, уз помоћ Самарана и захваљујући бугојанским медведима, „уловио“ Бранко Микулић.
Д. Кнежић
