Изговаримо смело речи богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и анђелским хоровима, који на небесима славе свето Васкрсење! Похитајмо и са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да чујемо речи анђеоске:
„Време плачу престаде; не плачите
него Васкрсење aпостолима јавите!”
„Нека се весели небо и земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста. Богонадахнути Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом:
„Колике си ми показао невоље многе и зле
и повративши се оживео си ме
и из бездана земље опет си ме извео”
Велики старозаветни пророк Исаија записује: „А он болести наше носи и немоћи узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије. А он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња. И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли”. Заједно са Исаијом и постајемо сведоци свега а што се нас ради збило. И не само да смо и учесници чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у тзв. постхришћанском свету већ антихришћанском или, штавише, антихристовском свету без вере, морала и начелâ?
И сила ће на Косову проћи
Косово и Метохија су и наша колевка и дом. Мртвих нема. Ми смо Црква живих. Хришћански народ Голготе и Васкрсења. Ту се преплићу наша прошлост, садашњост и будућност. Јер, ова света и крсноваскрсна земља за нас није обична територија него света земља из које ће се пробудити и васкрснути наше „поље сухих костију“. Треба да се увек молимо и да будемо уз нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, који су живи израз наде, љубави, трајања и претрајавања у Распетом и Васкрслом Христу Господу. Они живе у тзв. миру, где нема слободе, „миру” у којем има само страха и неправде. Опет смо суочени са недаћама, али су нам свагда на уму речи светога пророка Наума: „Ако и јесу у сили и много их има, опет ће се исећи и проћи”.
Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, њему данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини и прави Пријатељ и Добротвор твој?
Син Божји Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату кад смо, у односу на број наших сународника, били највећи страдалници света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној НДХ, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Страдали смо у сваком селу и граду. Истинитост тог страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота.
Теши нас и успокојава што припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али, као православни Срби, не прећуткујемо ни злочине над српским народом у околини Сребренице. Нажалост, на те злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. не обазиру се предлагачи резолуција. По њима, постоји ексклузивно право на жртву и бол због исте. По нама, све невине жртве су невине жртве, биле оне муслиманске или хрватске или пак српске, што „мудро” прећуткују савремени ревизионисти и непријатељи историјске истине, који својим наметањем ексклузивног права на бол и жртве, остављају свима нама који живимо на овим просторима камен спотицања за будућност.
Господ наш Исус Христос, Који је принео Себе на жртву, за живот света, како би понео грехе многих, наш Емануил, што значи Са нама је Бог, није нас никад до сад заборавио ни оставио. У том молитвеном сусрету са Њим, Живим Богом, Васкрслим, верујемо и знамо да свака трагичност постаје простор наде и смисла, док без Њега свуда царују, без обзира у какве хаљине били одевени, безнађе и бесмисао. Ово представља један од највећих изазова нашег времена, наспрам којег ми хришћани, као они који су сателесници Оваплоћеног Смисла и Речи, морамо стајати чврсто и непоколебиво, сведочећи да постоје прави Пут, Истина и Живот – наспрам лажних.
Христос васкрсе!
