Jедна од најтежих последица оваквих поремећаја је суицид, који је, према подацима Светске здравствене организације из 2019, био четврти водећи узрок смрти у групи узраста од 15 до 29 година, наводи се у водичу „Ментално здравље у школама”, који је објавило Министарство просвете.
Студија коју је спровео Уницеф пак каже да је у Србији око 16 одсто адолесцената од 16 до 17 година рањивог менталног здравља, на шта је додатно утицала пандемија короне. Уочено је и да се они углавном устручавају да с другима поделе оно што их мучи: 34 одсто само понекад разговара о томе, 21 одсто изузетно ретко, 14 одсто никада, а више од трећине не зна где може добити психолошку подршку.
„Не мислимо да је живот био лакши пре 50 година, али је начин живота, нарочито деце, био у одређеном смислу једноставнији. За данашњу децу и младе одрастање је много компликованије – постоји повећан притисак да се рано одлучи шта ће у животу радити, много је више различитих информација, које могу да натрпају и преоптерете чак и најзрелији мозак, а камоли онај који се тек развија и који тек покушава да схвати свет око себе”, истиче се у поменутој публикацији, уз напомену да их треба научити техникама управљања стресом, како да разговарају о својим емоцијама и указати им да је у реду понекад не успети.
Аларм за родитеље и наставнике је и кад је дете сувише емотивно или се брзо љути (често се туче или пркоси, односно стално је тужно и плаче), необично се понаша, па, рецимо, реагује на нешто чега нема, превише је уздржано, изостаје из школе, стално делује уморно или успавано на часовима. Такође и ако често напушта наставу због болова који се не јављају током викенда и празника, или се самоповређује, што се манифестује засецањем или кидањем коже, гребањем, стварањем опекотина, лупањем главом и ударањем себе.
Како кажу, улога просветног радника је продужена рука родитељства, а школа једини систем који допире до сваког детета и младе особе, па је она кључни предуслов за пружање подршке чим се уоче први знаци тешкоћа у менталном здрављу. То, између осталог, повећава стопу академских постигнућа и смањује број случајева понављања разреда и одустајања од школовања.
Проблеми у понашању основаца који не захтевају пажљивије испитивање јесу свађе или туче са браћом и сестрама, односно вршњацима, тестирање граница, ограничен распон пажње, забринутост због тога да ли ће бити прихваћени, лагање и непреузимање одговорности за своје понашање. Пажњу треба обратити када се уоче претерана агресивност или страхови, озбиљно повређивање себе или других, одбијање да иде у школу, честе, пренаглашене или продужене емоционалне реакције, неспособност да се усредсреде на активност дуже од пет минута, обрасци делинквентног понашања, те фиксација на ватру и паљење. Промене расположења, обузетост собом, тестирање граница и вршњачки сукоби адолесцената могу бити изазовни, али су такође део нормалног развоја, додају.
Како се наводи у водичу, од наставника се не очекује да утврђује има ли дете ментални поремећај, нити да поставља психијатријске дијагнозе, већ да процени кад је време обратити се специјалисти ради процене и лечења. Симптоми који захтевају упућивање стручњаку су, додају, изненадно погоршање оцена, повлачење или изолација од вршњака, те знатно осцилирање тежине.
С. Милачић
