Баш у време почетка рата против вукова, 1872. године у Јелоустоуну је основан први амерички национални парк. Вукови су, наравно, били његови становници, али је почетком 20. века политика САД и самог парка била - уништавање предатора. Посетиоци Јелоустона су могли без дозволе да пуцају на предаторе на које наиђу. Касније је ово питање регулисано за већи део фауне, али не и за медведе, којоте и вукове, па је током 1907. године одстрељено око 1.800 вукова и 23.000 којота. Тако су 1926. године ишчезли и последњи јелоустоунски вукови.
Убрзо су биолози уочили да одсуство вукова у парку изазива низ проблема. Седамдесетих година вукови су и званично проглашени за угрожену врсту, али важни кораци на њиховом враћању нису начињени све до деведесетих. Наиме, током 70 година, колико вукова није било у Јелоустоуну, равнотежа екосистема је поремећена. Недостатак предатора на врху ланца исхране довео је до тога да они нижи, којоти, загосподаре парком и скоро истребе неке врсте, попут рачвороге северноамеричке антилопе. Број лосова се толико увећао да су почели да уништавају превише дрвећа и нижег растиња.
Смањење броја дрвећа изазвало је још веће невоље. Птице су изгубиле део станишта, а даброви остали без грађе. Без дабрових брана речне обале су еродирале. Без бујних шума и врбовог хлада над реком, температура ваздуха и воде је порасла. Речна вода постала је претопла за рибу. Но, биолози су почели више да говоре о штети која је настала истребљивањем вукова, а и јавност боље да разуме појам екосистема. У јануару 1995. године 14 сивих вукова из Канаде премештено у Јелоустоун, следеће године још 17. Број вукова и њихових чопора сваке године је природно растао да би 2003. достигао врхунац од 174 јединке. Последњих година њихов број се ипак смањио и усталио на око стотину.
Подухват враћања вукова у Јелоустоун је био скуп и дуготрајан. Иако је на њега потрошено 30 милиона долара, процењује се да вукови више доприносе заради од екотуризма. Пошто је посматрање вукова у природи тешко, они у јелоустоунски парк привлаче многе љубитеље природе од којих се инкасира око 35 милиона долара годишње.
Израчунато је да годишње на сваког Јелоустоунског вука страда по 22 лоса. Популација лосова и јелена почела је да опада, а број којота је преполовљен. Свега 10 година од повратка вукова врбе су поново биле бујне, а речне обале почеле да се враћају у пређашње стање. Вратиле су се лисице које су којоти скоро истребили, али и орлови, даброви, јазавци, мањи глодари, а онда и инсекти и разно биље… Изградњом брана даброва повећао се и број водених пацова, патака и рибе. Вукови су смањили популацију шакала, што је довело до повећања броја зечева и мишева, а они су привукли јастребове, јазавце и лисице у парк. Чак је и јелоустоунски гризли имао користи од вукова, јер без много лосова остајало је више бобица важних за исхрану медведа.
Захваљујући повратку у Јелоустоун, вукови су се раселили широм Северне Америке. Сматра се да би , да се то није десило, у међувремену изумрло најмање 2.000 врста!
Припремио Д. Кнежић
