О утицају климе, предатора и другим факторима који утичу на евидентно смањење бројности срнеће дивљачи у српским ловиштима, разговарали смо са искусним ловним стручњаком проф. др Зораном А. Ристићем са Катедре за ловни туризам новосадског ПМФ-а.
- Срнећа дивљач се у овим условима у јесен не припрема за зимски период као што је то раније чинила. Шта значи припрема? Она се у нормалним условима у јесен интензивно храни. У зимском одстрелу то је било видљиво тако што су срне имале масне наслаге и на леђима и око бубрега.
- То им је омогућавало да издрже велике хладноће и недостатак хране, нарочито када падне већа количина снега. Праве зиме више нема, па се ни срне за њу не припремају. А управо те масне наслаге срнама требају и у рано пролеће, када још нема довољно хране – каже др Ристић.
Једна невоља никада не долази сама. У овом случају, на то се надовезује (у Србији често) прекомерно прскање усева.
- То је вишедеценијски проблем. Прскају се јечам, соја, пшеница... То се поклапа са париодом када се велики број срна лани. У две трећине случајева срна олани два ланета, око 20 одсто једно, а 2 до 5 одсто три ланета. А срнећа дивљач се храни тако што изума изданке и најфиније биљне делове, који су пуни хемије.
- Последица тога је мањак квалитетне хране, самим тим и мањак млека. Срна која је оланила два или три ланета нема млека да прехрани подмладак и нашушта ланад – објашњава професор Ристић.
Највећи део Србије, Војводина поготово је под континенталном климом. У преводу – суви смо. Без довољно воде, поготово у периоду дојења, срнеће муке са прехраном ланади још више се продубљују.
Постоји изрека у Србији „На вука повика, а лисице месо једу“, која означава погрешног кривца, или барем сваљивање превеликог греха на неког виновника. У овом случају, та изрека би се могла модификовати у „На шакала повика, а лисице срне једу“.
- Лисица је један од најопаснијих предатора на свету, много озбиљнији него што многи мисле – тврди наш саговорник.
– Због велике експанзије шакала, лисице као да су заборављене. Овај предатор годишње уништи од 0,4 до 0,6 ланади по срни. Лукава животиња која не одустаје када нападне плен, врло опасна по ланад. Наравно, ту је и шакал, предатор кога је све више и од њега, такође, делом страда подмладак срнеће дивљачи – рекао је др Ристић.
Утисак је да је још једна врста предатора заборављена. То су пси луталице. Њих има широм српских ловишта, а они се тамо понашају слично као чопор вукова – заједнички нападају плен.
- Срна може да издржи висок темпо трчања око 500 метара, полсе тога успорава и на крају стаје. За разлику од паса, који су далеко издржљивији и ако их је више, срна нема готово никакве шансе да се спасе – каже професор Зоран Ристић.
