По успостављању окупаторске власти у Новом Саду, Јевреји су се нашли у тешком положају.
Све ове мере су биле у складу са званичном државном политиком према Јеврејима, коју је тадашња Мађарска дефинисала законима из 1938. године,1939. и 1941. године.
Оваква политика је на крају прерасла и у геноцид током злогласног јануарског погрома 1942. године.
Радикалан заокрет према јеврејској заједници у Мађарској збио се у марту 1944. године. Наиме, 18. марта 1944. године Адолф Хитлер је позвао адмирала-регента Хортија на разговор, у коме је ултимативно захтевао окупацију Мађарске ради успешнијег вођења рата. Хорти је остао на власти, обавезавши се да појача ратни напор Мађарске, пооштри политку према Јеврејим и одобри успостављање једне пронемачке владе у Будимпешти.
У раним јутарњим часовима 19. марта 1944. Године, обавештени о споразуму Хитлер—Хорти, пред „Хабагом”(данас зграда железнице у Улици Васе Стајића), почели су да се окупљају униформисани и наоружани новосадски Немци, који су се са немачким војницима у потпуној ратној спреми прегруписали. Тога дана започела су хапшења и мучења новосадских Јевреја, у чему су фолксдојчерима и немачким војницима пружили помоћ мађарски фашисти, такозвани њилаши.
На основу тајног декрета, који је потписао Ласло Баки, решено је да ће: „Мађарска краљевска влада ускоро почистити земљу од Јевреја. Наређујем да чишћење буде уређено по територијалној подели. Јевреји, без изузетка на године или пол, морају бити депортовани до одређених логора. У градовима и селима, део Јевреја ће бити смештен у јеврејске зграде или гетое, које ће одредити власти”.
Да би се обезбедила јеврејска имовина за конфискацију још пре него што је почело скупљање и исељавања Јевреја, издато је низ наредби на основу којих су Јевреји били дужни да целокупну своју имовину, чак и намештај, одела и потребно посуђе из домаћинства, пријаве и депоновају све вредносне папире, акције, предмете од злата и драгоцености у банке.
У јеврејским радњама и фабрикама спроведена је строга забрана рада, а затим су предаване на управљање старатељима које је одређивала држава. Пољопривредни имања, било да су била власништво Јевреја или да су била држана у закупу, такође су стављана под секвестар и предавана на управу старатељу, заједно са целокупним инвентаром.
Око 8.200 Јевреје из концетрационог логора у Баји депортовано је у Аушвиц, у транспортима који су се збили од краја маја до половине јуна 1944. године. Од 4.600 Јевреја, колико је пре априла 1941. године живело у Новом Саду, крај рата је дочекало само 650.
Одлука о хапшењу и гетоизацији Јевреја на простору од Бачког канала до Тисе (укључивала је и градове Хоргош, Кањижу, Нови Сад, Сенту и Сомбор) донета је 19. априла на састанку одржаном у Министарству унутрашњих послова.
Мађарске власти у Новом Саду, др витез Миклош Нађ, градоначелник, и Ђула Зомбори, главни полицијски саветник, издали су 26. априла 1944. обавештење о почетку депортације Јевреја у Новом Саду.
Масовна хапшења Јевреја Новог Сада спроведена су 26. и 27. априла 1944. године. Сваки појединац, као што је и наредба предвиђала, могао је понети са собом одело које се налазило на њему, највише два пара рубља, хране за 14 дана, највише 50 килограма пртљага, који је обухватио и постељину, покриваче и мадрац. Новац, накит, злато и друге предмете од вредности нису могли понети. Куће, станове и радње су жандармеријски и полицијски органи одмах печатили и закључавали. Храну склону квару и животиње узимале су градске власти и општинска предстојништва. Новац и предмете од вредности (злато, сребрни предмети, акције и др.) градске власти су пописале и предавале филијали Народне банке.
Када су покупили све још преостале новосадске Јевреје - око 1.900 лица - и завршили с њиховим претресом, упутили су их све возом у Суботицу и затворили их у сабирни логор. На сличан начин извршиле су немачке и мађарске власти хапшење Јевреја и у свима осталим местима Бачке и Барање.
Прва станица на путу без повратка за Јевреје из Новог Сада била је Суботица. Новосађани су логорисани у просторијама Горњобачког млина. Спавало се на голом бетонском поду, без сламе. За исхрану интернираца нису се логорске власти уопште старале: интернирци су живели од хране коју им је суботичка јеврејска општина набављала и спремала. Због намере даље депортације, новосадски Јевреји су 15. маја премештени у гето у Баји, док су суботички Јевреји упућени у Бачалмаш. Депортација Јевреја из Новог Сада извршена је плански и систематски, уз употребу свих средстава која је поседовала власт Мађарске и огромну помоћ нацистичке Немачке. Овај догађај представља један од најтрагичнијих у модерној историји Новог Сада.
Петар Ђурђев
(аутор је директор Историјског архива града Новог Сада)
