Његов досадашњи епископски век обележило је мноштво лепих и радосних догађаја од значаја за народ у Епархији сремској којом управља, али и прегршт изазова и искушења.
Ваше преосвештенство, дочекасмо још један празник над празницима, Васкрс, у атмосфери страха од глобалног рата. Две године се навршило од почетка рата између Руса и Украјинаца, два православна народа, од прошле године букти сукоб на Блиском истоку између Јевреја и Палестинаца. Не прође богослужење, а да се Ви не помолите да завлада мир међу завађеним народима. Шта се то догађа у свету и има ли наде да ће превладати разум, мир и љубав међу људима?
- Свето писмо сведочи да је наш Господ, након свог васкрсења, свете апостоле први пут поздравио речима: Мир вам! Овај поздрав Победника над адом, који је уједно био и благослов и поука, обавезао је сваког хришћанина да, стрпљиво и са љубављу, изгради мир са ближњима и богом својим, што представља једини начин да задобијемо и мир са самим собом. Управо нас чињеница да живимо у тако бурном историјском раздобљу, додатно мотивише да се данас подсетимо првих речи нашег варскрслог Господа и посебног благослова који је Он даровао својим ученицима и преко њих, новој генерацији апостолских прејемника и њихових сарадника све док се није проширио по читавој Васељени, допревши и до деце 21. века. Најснажнија оружја која ми, као хришћани, имамо у овом глобалном хаосу су молитва, подвиг, трпљење и исправан поглед на живот, и то све зависи само од нас. Нека свако од нас учини максимални напор да својим ближњима пружи шансу за лични мир и без обзира на видљиви исход у овој димензији нашег трајања или велике геополитичке тектонске промене, на које, свакако, немамо никакав утицај, ми ћемо недвосмислено посведочити да је Царство небеско наша опција. Другим речима, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле, учинимо оно што је до нас и уздајмо се у Бога, а историја нас учи да зла времена увек имају свој крај и ограничено трајање.
Свако добро од Бога и људи
Какву поруку поводом васкрсења Христовог упућујете народу Епархије сремске и целе Србије?
- Желим да све нас подсетим како смо, у овим смутним и тешким временима, пуним искушења и изазова, сви позвани на истинску и недвосмислену ревност, ревност која не зна за компромисе. Црква од нас тражи да, посебно у овако суморним епохама, сви проповедамо речју и својим животима васкрслог нашег Господа, као једину и непобитну истину, која већ 2024. године спасава људске душе и даје им једину перспективу. Честитајући вам Васкрс и желећи вама, вашим сарадницима и читаоцима „Дневника“ свако добро од Бога и људи, захваљујем вам се на лепој прилици да говорим за овај угледни новосадски лист. Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!
Живимо у времену када је технолошки напредак достигао неслућене размере. Да ли то данашњег човека удаљава од Бога?
- Ван сваке сумње ми живимо у временима врло експлозивне технолошке револуције. Те промене су толико велике и драматичне да већ сада старије генерације, са својим свенулим когнитивним способностима, немају интелектуалну снагу да их сагледају у пуној мери и склоне су да их одбацују. Сигурно је да је данашња технологија моћно оруђе, које човек може употребити на своје зло, али и на велико добро, нарочито у медицини и сличним наукама, као и да појаве, попут открића Хиксовог бозона и невероватних својстава квантних честица или изума генеративне вештачке интелигенције треба да служе као подстицај за промишљање наше свести, али и читаве Божије творевине, нама дате на коришћење и боље разумевање. У ери дигитализације и убрзаног протока информација, ни Епархија сремска не сме пропустити прилику да се што шире и што директније чује спасоносна реч Свете цркве. свети Христови апостоли и њихови наследници проповедали су јеванђеље најпре речима, а затим писањем на пергаменту и папирусу. Сада је време да сви увидимо чињеницу да је доминантни медиј 21. века интернет и желимо да управо његове предности искористимо како бисмо коначно искорачили из црквених порти и своју поруку послали, како садашњим, тако и будућим хришћанима, али и свим људима добре воље, који чезну за хлебом живота и науком Христовом.
Лане сте прославили четири и по деценије архијерејске службе. Започели сте је архијерејским управљањем у Аустралијско-новозеландској и јужноафричкој епархији, а наставили у Епархији сремској. Која је разлика између црквеног живота у расејању и на домаћем терену и који су највећи изазови са којима сте се суочили током 45 година службе?
- Разлике између капиталистичке земље британског комонвелта и комунистичке Југославије биле су заиста дубоке и суштинске. Рад у предивној и пребогатој Аустралији, где смо уживали топло гостопримство те далеке државе, имао је за исход подизање манастира Светог Саве у држави Викторији – из темеља, као и нових храмова, сала и парохијских домова, старачког дома од четрдесет апартмана у Ливерпулу (Сиднеј), али и прве покушаје видања последица раскола у нашој Цркви, које су у највећој могућој мери реметиле духовни живот и мир ове епархије. Разуме се да је за организовање црквеног живота на овом простору било потребно много дипломатског такта, поготово због несрећне чињенице да су све старе омразе, неслоге и трауме наши Срби пренели на ново тло и тамо их поново засадили. Расклоничке ране се нису могле залечити на брзину и преко ноћи. На овај несретлук могуће је било ставити тачку само дуготрајним дијалогом, трпљењем, љубављу и пре свега поштеним, искреним међусобним односима. Ту нам је помогао наш духовни отац, патријарх Павле, својом снагом духа, молитве и мудрошћу. С друге стране, однос аустралијских власти према нама је био веома коректан. Они су нас помагали, а често су и њихови министри и други високи званичници долазили на наше скупове, наравно рачунајући са потенцијалним гласовима које ту могу обезбедити. Пружали су и велику подршку нашој деци, којима су недељно давали по 20 долара, не би ли купили најосновније потрепштине за школу и игру. Ни у ком случају нисмо имали проблема са државним службеницима, што нам је умногоме олакшавало рад.
За две године навршиће се четири деценије од како сте на челу Епархије сремске. Дочекало вас је мноштво проблема, у првом реду разрушене фрушкогорске светиње. Много тога сте предузели и урадили. Јесте ли задовољни учињеним? Има ли ту још простора за деловање?
- Стигавши у Срем запитао смо се шта ми је сада чинити. Набавио сам једну свеску и годину дана само обилазио Епархију, упознајући свештенство и малобројно монаштво и овдашњи народ, али и прегледајући углавном запуштене храмове и порушене манастире. Годину дана нико није премештан ни постављан, док нисам стекао јасну слику о новој ситуацији у којој сам се затекао. Мало-помало почео сам да се упознајем са људима од угледа који су могли да помогну у великом пројекту обнове фрушкогорских манастира, црквених општина и парохијских домова. Када сад погледам тадашњу бележницу са првим утисцима, увиђам да се затечено стање не може ни упоредити са садашњим приликама, и сам се чудим динамици обнове, као и величини послова који су обављени. Почели смо да реорганизујемо Епархијски управни одбор и Епархијски савет. Организовали смо саборе и састанке, а нарочито сам се трудио да на сваком од тих сусрета будем, као и да све буде организовано у складу са црквеним поретком и на највишем нивоу. Молили смо значајне људе и институције да нам помогну у овом послу, што је на крају и уродило плодом.
Да ли је градитељску обнову пратила духовна обнова?
- Духовна обнова појединца или неке заједнице не може бити посматрана као категорија која је обављена и испуњена, и као таква постаје прошлост. Дужност епископа је да да свој максимални допринос спасењу и узрастању свих оних који су му поверени на духовно старање, које мора схватити и разумети, трудећи се да им у њиховим похвалним стремљењима помогнемо. У том смислу, слободан сам да кажем како смо, поред приоритетне духовне, приступили и материјалној обнови Сремске епархије, што је обављено са видљивим успехом, а и даље предстоји најтежи и најважнији рад – непрекидно рибарење људских душа, видање њихових болних рана и изградња живе Христове цркве. То је велико дело које је увек пред свима нама, јер наша мисија подразумева непрекидно духовно обнављање и наших ближњих и самих себе.
Протекло је више од две деценије од увођења веронауке у школе. На територији Епархије сремске упркос њеном садашњем третману у образовном систему, имамо примера да се експериментално, кроз радионице, она уводи чак и у предшколске установе. Какви су њени резултати и преспективе?
- Образовање и преношење знања, научних, али и верских, у оквиру адекватних институција одувек је представљало приоритет за предстојатеље наше свете цркве. Црквено-народни сабор Карловачке митрополије је још 1726. године, донео одлуку да је сваки епископ дужан да у својој епархији отвара школе, док се већ следеће године, митрополит Мојсије Петровић на царском двору у Бечу изборио за одобрење да његови сународници могу слободно отварати више и ниже просветне установе.
Школа за понос
- Током 38 година архијерејског служења у Богом спасаваној Епархији сремској, у Богословији смо примали и испраћали генерације младих људи, а инспирацију и убедљиву мотивацију увек смо налазили управо у непоколебљивој вери карловачких богослова, као и њиховој дисциплинованој посвећености вековном богослужбеном поретку наше Свете цркве. Са радошћу у срцу, 38 пута сам био сведок првим, несигурним корацима тек уписаних ђака овог училишта, као и оптимизма и храбрости матураната, свесних и поучених да их са овог мирног места наш Господ шаље као овце међу вукове (Мт 10, 16). А посебно сам срећан због чињенице да оваква школа, са временом и што кажете, технолошким развојем наше омладине и даље не губи на атрактивности, чак се чини да је ситуација управо супротна, што свакако представља својеврсан изазов за архијереје српске цркве, који треба да помогну тим младим душама да своје таленте, кроз даљи професионални ангажман и каријеру, развију у пуном капацитету.
Митрополит Павле Ненадовић оснива Латинску и нижу клирикалну школу, док је за настанак Карловачке гимназије, 1791. најзаслужнији митрополит Стефан Стратимировић, који је утемељио и Карловачку богословију, 1794. године. Наш став се ни данас није променио. Важно је да млади људи, од раног детињства и у оквиру установа које су настале у оквиру и под патронатом цркве, имају прилику да се духовно артикулишу и упознају са хришћанским моралним вредностима и да одрастају уз блиско познавање вере, на којој се темељи цивилизација којој припадају. Мислим да то обогаћује нашу омладину, а чак ни евентуални промашаји и лутања у кадровским и програмским питањима, не могу нас никада поколебати у тој мисији, јер је неспорна и најважнија чињеница да деца и млади људи представљају једину перспективу и будућност не само наше биолошке врсте, већ и наше свете Цркве.
Ове године Карловачка богословија слави 230 година постојања. Какву улогу је та црквено-просветна установа одиграла у српском народу и Српској православној цркви у прошлости. Какав је њен и статус оваквих школа данас и има ли интересовања међу младима за богословско школовање и свештенослужитељску мисију?
- У дугој историји Српске православне цркве, а и шире, Карловачка богословија заузима посебно место традиционалног светионика и источника вере, духовности и науке. Одкако ју је основао један од најистакнутијих предстојатеља Карловачке митрополије, блаженопочивши митрополит Стефан Стратимировић, ова угледна и по много чему изузетна институција предано служи Богу и српском народу већ два века и три деценије. Током тако дугог периода, управо су међу њеним зидинама своју психолошку и интелектуалну физономију уобличили небројени архипастири, пастири и други угледни људи, који ће, касније, преносећи вечне истине јеванђеља, иза себе оставити веома дубоку и трајну бразду у црквеној, али и националној историји не само Срба, већ и других православних народа. Међу њима, своје место је пронашло и неколико светитеља и мученика.
Зорица Милосављевић
