Завршио је Трећу београдску гимназију као ученик генерације, а за најбољег научника-иноватора на свету међу средњошколцима проглашен је 2016. од стране Светске организације за заштиту интелектуалне својине. Реч је о пројекту пречишћавања воде загађене фенолом процесом хидродинамичке кавитације.
Добио је 2018. Светосавску награду Министарства просвете, највишу националну награду у области образовања. Носилац је награде Српске академије наука и уметности (САНУ) за изванредан успех на међународним такмичењима.
Дипломирао је на Технолошко-металуршком факултету у Београду, на смеру Инжењерство заштите животне средине, а потом је Ђорђе испунио свој сан и уписао мастер у Кембриџу, у Енглеској. Тамо је провео годину дана, а како прича, за 20 година, колико програм постоји, био је четврти студент из Србије на овим студијама.
На Универзитету у Кембриџу сам завршио мастер студије у области инжењерства одрживог развоја (МПхил ин Енгинееринг фор Сустаинабле Девелопмент), који годишње похађа око тридесет студената. Када се усавршавате на било ком престижном светском универзитету, то сигурно значи да сте у времену које је томе претходило били изузетан студент и да сте се бавили различитим активностима, те сте се радом и знањем истакли у свом окружењу. Доказ томе јесте и процес пријављивања на овакве факултете, који не подразумева само проверу стручних знања, већ се сваки кандидат процењује и оцењује на основу биографије и интервјуа, како би се представници универзитета ближе упознали са сваким кандидатом. У мом случају је, поред претходних резултата, најзначајније било и то што сам захваљујући бројним српских компанијама, фондацијама и појединцима успео да прикупим цео износ стипендије потребан за студије. Овом приликом им се, још једном, искрено захваљујем, прича Огризовић.
Када је реч о поређењу два система образовања, у Енглеској и Србији, оно је, у најкраћем, каже Ђорђе – различито.
Наши студенти су у предности када посматрамо доступност високог образовања – с аспекта трошкова (у Србији је могуће и веома је често да се студент школује на терет буџета, као и да прима стипендије или студентске кредите, док у Енглеској то није случај, с обзиром да су школарине неупоредиво веће), али и организације студија – у нашој земљи, иако је база темељних знања и даље добра, присутна је извесна инертност и програми не прате најсавременија решења, док је болоњски процес врло неспретно примењен, што је различито у односу на стање у Енглеској. Оно што је зачуђујуће исто у оба система јесте спорост администрације, објашњава нам млади научник.
Истраживање система управљања водом
У оквиру мастер студија у Кембриџу бавио се истраживањем система управљања водом – како да се вода различитог квалитета и порекла користи за различите потребе (нпр. да се кишница сакупља и користи за наводњавање), а да се отпадна вода посматра као ресурс, а не као отпад.
Посебно занимљиво ми је било осмишљавање система који захваљујући својој отпорности односно издржљивости треба да прихвате различите нагле и не увек предвидљиве последице климатских промена. Имао сам среће да ми приликом израде мастер тезе ментор буде професор Ричард Фенер, који је оснивач овог програма и директор Центра за одрживи развој на Универзитету у Кембриџу, прича Ђорђе.
„Од нас зависи како ћемо живети“
Огризовић није желео да остаје у Енглеској, а своје усавршавање наставио је у Србији, што је, истиче, питање којем се посвећује велика пажња.
Лично не мислим да је оно од пресудног значаја, нити је једном донета одлука коначна. Таква одлука, у сваком случају подразумева да се добро обавестите где, зашто и због чега одлазите, као и да јасно дефинишете који су циљеви које желите да остварите. Искуство живота у Енглеској ми је показало и доказало да се и тамошње друштво суочава са различитим проблемима, те да увек и свуда (у великој мери) од нас зависи како ћемо живети, наводи саговорник.
У најкраћем, додаје, воли Србију и нада се да никад неће бити приморан да је напусти, јер би то значило да је спречен да овде ради оно што је добро, шта воли и што сматра да је корисно.
Али ћу увек драге воље одлазити у иностранство ради усавршавања и сарађивати са свима онима уз чију помоћ је могуће напредовати, каже.
Заштита животне средине
Тренутно је на докторским студијама на Технолошко-металуршком факултету у Београду при Катедри за инжењерство заштите животне средине, а пре четири месеца је добио звање асистента на факултету.
Део свог научног опуса Ђорђе је посветио заштити животне средине, а како каже, Програм Уједињених нација за развој (УНДП) спровео је у децембру 2022. истраживање на тему колико је за јавност у Србији важна ова тема.
Резултати су показали да је већина испитаника (скоро 70 одсто) рекла да је заштита животне средине важнија од економије, те да су грађани свесни да су климатске промене стварне и да су последица деловања људи. После квалитета ваздуха, третман отпадних вода је други најважнији проблем међу испитаницима. На питање шта је потребно урадити, већина је за то да се повећају новчане казне за главне загађиваче и да се појача контрола, што сигурно јесте добро. Ипак, упркос начелно развијеној свести, раскорак је уочљив када се размотре личне навике – мали проценат становништва одлаже отпад на рециклажу, нити се обраћа нарочита пажња на поновну употребу амбалаже, објашњава Огризовић.
Дакле, наглашава, свест постоји, али не и спремност да се зарад боље животне средине промене свакодневне навике нити да се за то издвоје веће количине новца.
А да би се те навике промениле, потребно је још од најранијег периода образовање усмерити у правцу промена постојећих навика, што ће сигурно довести до резултата. Када сам ја био ученик, предавања о животној средини су се по правилу одржавала последњих дана у школској години, и није им се посвећивала дужна и стварна пажња. А у нашој земљи знање у овој области сигурно постоји, и само се на Технолошко-металуршком факултету заштита животне средине изучава дуже од 50 година, наводи он.
Овај млади научник носилац је 107 републичких, међународних и светских награда и признања. Иако је то тежак „подухват“, замолили смо га да нам издвоји једну која му је најдража.
Награде су значајне, нарочито у младим годинама када желите да се потврдите и стога су ми све оне драге с обзиром на рад који сам уложио да бих до њих дошао. Стално усавршавање и континуитет у раду су од највеће важности, те највише ценим лични напредак, стручност и посвећеност послу и трудим се да увек будем на том путу. А с годинама ми је такође јасно да се не награђује увек оно што је стварно најбоље. Ипак, како бих до краја одговорио на ово питање, рећи ћу и да ми је најдража Светосавска награда Министарства просвете, с обзиром да сам тиме награђен за сав рад још од основне школе па до студија, истиче он.
Све мање времена за децу
На његовом путу ка успеху, науци и глади за знањем, велику, можда чак и пресудну улогу, имали су његови родитељи који су га усмеравали, слушали и ослушкивали његове жеље и снове.
Мислим да је посвећеност деци изузетно важна и да то пресудно утиче на формирање карактера, а карактер је, како је то Хераклит рекао, човекова судбина. Развој интересовања и подстицање креативности код деце ће сигурно утицати на то да се у каснијим годинама посвете областима које их занимају и да у томе буду добри. Данас је то, нажалост, прилично тешко постићи с обзиром да је све мање слободног времена које родитељи могу да посвете деци, дечја пажња је врло ограничена (што је последица упућености на телефоне од најранијег узраста), све је мање времена које се посвећује читању због чега се дечја маштовитост слабије развија. И то је, нажалост, глобални проблем. У мом случају, родитељи су увек подржавали оно чиме се бавим, а поред подршке у породици, имао сам среће да ме и читаво окружење – пријатељи, наставници, професори и ментори, такође подрже, наводи млади научник.
Ученици по ауторитету изједначени с наставницима
Ђорђе се осврнуо и на резултате ПИСА тестирања које је показало поражавајуће резултате у вези са знањем и образовањем ђака у Србији. У трогодишњим школама је чак 95 одсто функционално неписмених ученика, један је од података које је показало ПИСА тестирање.
Већ сам поменуо да се најбољи светски универзитети појединачно посвећују сваком свом студенту и на исти начин их и бирају. Када је реч о масовном образовању, такав приступ није могућ, већ је резултат рада потребно пратити кроз одговарајуће тестове. Али, онда се поставља питање шта и како тестирате и шта значи резултат који сте остварили. ПИСА тестирање проверава функционално знање међу ученицима, док је наш систем школства такав да подразумева стицање широког теоријског знања, па ђаци нису ни припремљени за такву врсту теста. Такав наш систем у својој суштини није лош, јер управо стицање широких знања чини наше ученике добрим и конкурентним онима из остатка света. Тако се стичу и хуманистичка знања, која су данас свуда занемарена, те зато друштвени развој не прати технолошки, истиче Ђорђе Огризовић.
Као највећи проблем данашњег образовања види систем оцењивања, јер оцена, каже, није стварно мерило знања.
Ученици су по ауторитету скоро изједначени са наставницима па је простор за правилно награђивање (или кажњавање) ученика врло ограничен, те тако формирани ученици завршавају основну и средњу школу без јасног увида у своје (не)знање. А то се онда даље пројектује и на све остале друштвене области. Ипак, још верујем да је промена набоље могућа, али то ће сигурно бити дуг и спор процес, закључује наш саговорник.
Дневник/Н1
