Према последњим подацима, у Србији је 2022. откривено 5.500 новооболелих од колоректалног карцинома; нажалост, више од 3.000 је изгубило битку са овом опаком болешћу.
Ова врста рака, уколико се детектује на време, постоје различити видови терапије, али је проблем уколико се открије у касним фазама, јер су тада терапеутске могућности врло лимитиране - илустрације ради, петогодишње преживљавање пацијената у четвртом стадијуму је свега десет процената.
Оно што се показало као велики проблем јесте чињеница да примена радио или хемиотерапије код таквих високо агресивних типова карцинома у одређеном броју случајева не води ка бољитку већ, нажалост, чак прогресији болести или појави рецидива.
Раније се сматрало да је узрок томе иницијална или стечена резистенција на терапију, али најновија истраживања, у која су укључени и српски научници, показују да, парадоксално, управо ћелије рака које умиру под дејством терапије, представљају снажан стимулус за даљу деобу злоћудних ћелија и, следствено, даље ширење болести.
Наиме, у здравом организму ћелија која је ушла у процес програмиране смрти , иако је њен крај известан, ипак брине о ткиву које остаје после ње и шаље сигнале којима оркестрира надомешћивање губитка.
Невоља је, међутим, што овај феномен, који представља један од темеља здравља и хармоније, у тренутку када се у организму појави малигни тумор, прераста у основу за ширење дисхармоније.
Суштина је у томе да злоћудни тумор није само група ћелија рака које неконтролисано расту, већ се ради о сложеној вишећелијској форми која има своја сопствена правила понашања. И има фасцинантне стратегије, од којих је неке једноставно преузела од домаћина, а једна од њих је и константно конвертовање ћелијске смрти у деобу.
Тумори високог радуса при томе поседују све што им је за то потребно, те стога покушајем да их убијемо ми им заправо дајемо све већу снагу да се деле, што за последицу има лош одговор на терапију а често и - неизлечивост.
Имајући то у виду, тим научника са Института за билошка истраживања „Синиша Станковић” и Медицинског факултета Универзитета у Београду, у сарадњи са колегама из Немачке, са универзитета у Лајпцигу и Мерзебургу, усмерио је кроз пројекат Advanced своја истраживања ка вези између инфламације и туморске репопулације.
Показало се, наиме, да кључну улогу у слању сигнала којима умируће ћелијама обавештавају оне у окружењу да им се ваља поделити и тако надоместити губитак, заправо су посебни молекули запаљенског процеса, односно инфламације. Управо те молекуле ми у процесу упале покушавамо да, употребом нестероидних антиинфламаторних лекова,елиминишемо како би се смањили болови и снизила температура.
Будући да ту исту улогу ови „сигнални молекули” имају и у случају ширења злоћудног тумора, фокус истраживача је на развоју терапеутских приступа који би заправо блокирали те сигнале који воде у даљу експанзију болести и учинили хемиотерапију ефикасном.
У том циљу развијаће се и нови приступи употребе нанотехнологије на бази биокомпатибилних материјала, све у циљу транспорта лека директно до жељеног ткива, што значајно повећава ефикасност терапије а смањује потенцијалне штетне ефекте лека на здраве ћелије.
–Верујемо да би наш пројекат могао да пружи неке нове смернице у ком би правцу будућа терапија колоректарног карцинома могла да се трасира – каже нам руководилац пројекта Advanced, научна саветница у Институту „Синиша Станковић” др Данијела Максимовић Иванић.
– Будући да радимо и на потпуно новим, иновативним лековима, из групе хибридних молекула антиинфтаматорних лекова и класичних цитостатика, очекујемо да ћемо након овог пројекта моћи да селектујемо неколико кандидата који би могли да крену и пут још озбиљнијих истраживања - све до клинике.
– Другим речима, верујемо да ће наши резултати, дугорочно гледано, утицати на ревизију протокола лечења, односно да ће стечена знања утрти пут ка персонализованом дизајну терапије, чиме ће утицати и на лечење пацијената са колоректалним карциномом у будућности.
Мирослав Стајић
