Урбани виноградар Радован Мадић: Најслађе је грожђе испод прозора
Обична је животна прича Радована Мадића пензионера у Бачкој Паланци, човека који своје треће животно доба са супругом проводи у стану у згради на другом спрату, а испод терасе има мали виноград и воћњак ширине непуна два, а дужине тридесетак метара.
Дакле, иако живи у вароши за себе може да каже да је урбани виноградар и воћар. Почетком септембра грожђе је сазрело на чокоту, а за разлику од грожђа на овдашњој зеленој пијаци, слатко је као мед и лепо га је видети између лишћа винове лозе. Све је то смештено на рубу вароши, близу атара, а у великом Стамбеном насељу "Синај".
- Када сам ушао у овој стан од шездесетак квадрата договорили смо се са комишијама да уредимо земљиште од зграде до пута - прича Радован. - Почели смо да сејемо поврће, али је слабо ишло, јер овде је слаба земља, била је грађевина, има испод шута. Свако је, право комшијски, добио по парче земље, а циљ нам је био само да не расте коров. Привео сам култури и један део комшијске парцелице јер није имао ко да ради. Има овде све - од грожђа, па по која крушка, кајсија, лешник, самоникла бресква, малине, чак и орас. Све се ради као у правом воћњаку или винограду. Иако имам двадесетак чокоти винограда, а други део је на другој страни дворишта испред гараже, мора се вршити заштита, заламати, орезивати, везивати, а грожђе поједу деца и ми старији помало. Моја супруга је родом из Призрена, завршила је средњу пољопривредну школу и радила једно време у "Косововину", али и поред њене дипломе о грожђу и воћу ја бринем. А ако ме питате откуд она из Призрена да се уда овде, прича је проста - дошла девојка својевремено код родбине у Бач, а тамо срела овог "дасу" и све је после историја...
Радован каже да су његов отац и мати дошли у Товаришево из Пирота 1948. године, да је он најстарији од осморо деце, да су тешко живели. Вели да је отац био вредан, радио једно време као млекар у Младенову и Товаришеву, а потом купио салаш у Бачкој шуми и нешто земље.
- Завршио сам редовну школу за лимара у Паланци, али сам се прво запослио као тракториста у товаришкој задрузи - сећа се Мадић. - После сам неколико година радио у полицији, да би до пензије 27 година радио у тадашњој паланачкој Индустрији лимарских производа "Јединство". Можда ће звучати мало чудно, али мени у пензији не да није досадно, већ ми се чини да више радим него пре пензије. Две улице даље од нашег стана је кућа коју је купила моја сестра која је радила у Немачкој, а сада је у тамо у пензији. Лепо је реновирила и одлучила да засади седамдесетак четинара, што купастих што стубастих. Све то као и травњак ја одржавам, па сам тако постао и вртлар. Траву косим, по потреби, а најобичније сваких 10-15 дана, али сам, док је била врућина, четинаре, али и друго цвеће и растиње морао да заливам на сваких дан-два. Све тражи негу и људску пажњу. Осим што радим око врта и воћа умем нешто ситно и да поправим, као шту су славина, водокотлић, или нешто друго по кући. Велика је била врућина овог лета, па нисам ишао често на пецање, али имам партнере, па одемо на пецарошке терене код Бача и Бачког Новог Села. Нисам ја неки велики риболовац, али уловим понекада. Нема од тога вајде, јер највише волим да пецам бабушке и белу рибу, све што иде на пловак, а на пијаци килограм можеш купити за 100-150 динара. Ја кад саберем свако моје пецање, што на гориво, што за понети испада да ме изађе 1.000 динара, али то волим.
Милош Суџум
