Швигар Ервина Сиверија из Мужље пробија и звучни зид
ЗРЕЊАНИН: Када пукне својим бичем на некој манифестацији у централној Србији, где не знају за чувене пастирске бичеве из овог дела света, присутни питају – где су сакривене петарде. Наиме, швигар на крају бича, дугачког 2,5 метра, у рукама правог мајстора пукне тако јако да “пробије звучни зид”.
Они који не знају како се пуца, мисле да се негде у бичу крију петарде. Петарди, наравно, нема, а тајна је искључиво у добром бичу, добром швигару и правим рукама. Праве руке за бичеве има Мужљанац Ервин Сивери.
Први бич сам направио себи кад сам имао седам – осам година, јер сам желео да имам прави бич, а не канап везан за прут. Узео сам неки стари кожни, расплео га и по узору на тај направио себи прави правцати кожни бич, прича Ервин Сивери.
Од тада па до данас Ервин је направио ко зна колико кожних бичева који су завршили на свим континентима.
Бич је комплетно ручни рад. Прави се, најчешће, од телеће коже коју купим у табли. Направио сам себи специјални алат како бих исекао кожне тракице ширине четири милиметра. Кад исечем траке, почиње плетење. За један бич су ми потребна два – три дана, јер не могу да плетем цео дан, с обзиром на то да то није лако. На крају бича налази се држаља, коју такође сам правим и украшавам. За свој бич сам направио држаље које на крају имају малу потковицу. На крају бича је чувени швигар. Код плетења треба да дође до изражаја креативност, како би се бичеви разликовали, каже Ервин.
Некада су кожни бичеви били обавезан алат пастира, који су бичевима смиривали стоку и окупљали је у стадо. Били су и оружје.
На крају швигара се веже метална куглица и у рукама доброг и вештог јахача може да постане убојито оружје. Тако се најчешће ловио зец. Данас су ови бичеви украс на зиду, људи их купују као поклон. Такође, купују се јер има доста манифестација на којима се приказују традиционални обичаји, па своје место нађу и бичеви, да ли са јахачима или у приказивању вештине пуцања, истиче Ервин.
Без доброг кожног бича није могао да се замисли коњаник или пастир. Данас је све мање стоке, а коња скоро да и нема. Нестали су многи занати који су имали везе са коњима, од седлара, сарача, поткивача, чизмара… Нестају и bičakyijе, како се зову људи који плету бичеве.
Раније је најстарији пастир знао да уплете бич, па је то знање преносио на млађе. Данас тога нема. Ја сам у неколико наврата учио младе овом занату, али после неколико часова, њима помало буде и досадно, јер ту треба много стрпљења. Колико знам, нико се није упустио у воде плетења. Надам се да ће се бар неко од њих када одрасте подухватити плетења. Права би штета била да овај занат скроз нестане, закључује Ервин Сивери.
Жељко Балабан