Никола Ђуричко, отац нашег славног глумца, гаји љубав према летењу и сликарству

Иако у пензији, господин Никола као да не може без авиона, па га врло често заљубљеници у летење могу видети на аеродромима. Па и на аеродрому „Ечка“, надомак Зрењанина.

– Сада сам ангажован као испитивач за европске дозволе. Има пуно младих људи који би летачку каријеру да наставе у иностранству. Мада сам се, морам да вам признам, већ уморио, некако не могу да их оставим на цедилу – прича Никола Ђуричко старији за „Дневник“.

Он је одувек хтео да лети. Како му то није одмах пошло за руком, Никола је почео као падобранац.

– Почео сам да скачем на аеродрому у Лисичјем јарку. Десетак година сам се бавио падобранством, био репрезентативац, али жеља да будем пилот није ме напуштала. После завршене Школе резервних официра у Загребу, постао сам пилот, капетан. Од 1973. до 2000. године летео сам за ЈАТ, а онда још четири године, најлепше у каријери, за авио компанију Гане. Иако сам у пензији, ангажован сам за четири приватне компаније и, ево, радим и као испитивач. А, у ствари, сад бих само хтео да сликам, а за то имам најмање времена – прича Никола.

Уметничке гене, старији Ђуричко наследио је од родитеља, пре свега, мајке Томаније.

– Моја мајка је била глумица, отац је такође радио у позоришту, а ја сам у позоришту одрастао. Најлепше дане детињства и ране младости провео сам, нећете веровати, у Зрењанину. У зрењанинско позориште моји родитељи су стигли из Панчева, из тамошњег театра. Најлепша сећања имам на брачни пар Ребезов. Влада је био сценограф у зрењанинском позоришту, врхунски, а његова супруга Љиљана глумица. Сећам се и њихове кћерке Евгеније – казује нам наш саговорник.

Ипак, глума није била његов избор.

– Сликарство је моја велика љубав, а имао сам част да учим од великог Панчевца, сликара Стојана Трумића. Глумачки ген је мене прескочио, али се појавио код мог сина Николе. Он је сада у Америци, одлично се снашао, ради са најбољим агентима, а ја мало сликам, мало летим – каже Никола.

Иако разговору са тако занимљивим саговорницима, као што је Никола Ђуричко, нема краја, младе колеге, будући пилоти неких ирских, мађарских или арапских авио компанија, једва су чекали да причи буде крај, па да узлете са једним од најискуснијих саобраћајних пилота са ових простора.

Мирно небо и добар ветар, господине Ђуричко!

Жељко Балабан