Много је салаша по панонској равници, али су ипак највише опевани они у сомборском атару
Тешко је прерачунати колико је песама испевано о војвођанским салашима, али највећи број, поготово традиционала, ипак је потекао са северозапада Бачке, што ће рећи из Сомбора и атара, где је, уосталом, алфа и омега те врсте музицирања, Звонко Богдан, и рођен и одгајен.
То што је после постао Суботичанин, друга је прича и пар рукава, али ни по његовом одласку није престало да се о салашима и прича, а напосе на њима живи и ствара. Тако је пре недељу-две сомборски Хрватски КУД „Владимир Назор” објавио монографију „Мој Ненадић”, посвећену можда и најпознатијим сомборским „бокор”, дакле ушореним салашима. Лоцирани на путу од вароши ка Гакову и тамо даље Растини на мађарској граници, представљали су осталој сомборској паорији узор како се имање тече, од плодне бачке земље живи, она воли и чува.
Имали су ономад Ненадићани и своју школу, која је прво спала на тек истурено одељење варошке основке, да би се у овом нашем транзиционо-капиталистичком времену закључило да салашари немају паметнија посла него да по неколико пута дневно одвозе свој подмладак у градске школе или спортске клубове и довозе их назад, јер, ето, ко им је крив што на салашу живе!
„Нисам сигуран у то да ли неко уопште разуме шта значи за људе који живе од пољопривреде, па још на салашу, кад морају више пута у току дана, било да је сезона на врху или не, због деце остављају сваки посао, седају у аутомобил и иду у град. Да не спомињем што је и сам пут до тамо дерутан“, суморном темом почињемо разговор угодни са Звонком Лукићем, домаћином из Ненадић-салаша, који се још у 17. веку спомињу и пре него што су турбани протерани испод Саве и Дунава.
Вели Звонко да је лепо и тешко на салашу живети, а кад се човек бави паорлуком, па и стоку гаји, то је и најсврсисходније јер ником не смета стајски ђубар, трактори, комбајни...
„С обзиром на то да више од пола салаша у Ненадићу није непосредно уз пут већ „преко” канала, где су само два прелаза преко којих може проћи, рецимо, шлепер с репом извађеном у атару, онда се човек пита како опстати овде“, вајка се Звонко.
Да је сваки салаш, или макар пољопривредно газдинство у Србији, тако „под конац”, друга би се песма у овој земљи певала, стиче се утисак већ по приласку Лукићевом имању. Мада човек у, што би се рекло, најбољим годинама, Звонку је већ стасала прва узданица, син Борис, који је после Средње пољопривредне школе у Сомбору остао да с оцем једе крув паорски са седам кора. Док бáба с новинарима дивани, он у црвеном „Кејсовом” трактору језди преко атарске дужи и заорава стајњак, не би ли се и то мало влаге у плодној црници-хранитељици задржало. Каже да је већи део његових школских другара остао у послу за који су се образовали па већ раде на својим имањима или су наставили на високим школама аграрне струке. Изгледа да са салаша неће ни његов доста млађи брат Давид, који се мота око очевих ногу у педантном „Мерцедесовом” радном комбинезону, мада, ако је судити по склоностима, од њега ће пре бити механичар него орач.
Обрађујући, уз сасвим солидну машинерију, неких 200 јутара земље, Лукићи се не жале претерано, ваљда је наш сељак одавно навикао да бајке постоје само у књигама и усменом предању па га неће ништа са салаша кренути. Захваљујући преданости послу и жељи да вазда унапређује своје имање, уз колеге сличне њему самом, угледне домаћине, Звонко је и света обишао, видео како сељак ради и живи у тој развијеној Европи па му није јасно зашто код нас не може бити боље, кад већ раде исто или више него колеге у ЕУ. Мада је окренут пре свега ратарењу, кадгод је на салашу и крава музара било, а Звонко данас држи у стајама само јунад – вели, то је нека сигурација, кад се већ мора стално задуживати, да се не заостане у напретку грунта.
„Дивим се људима који држе музне краве и остају у послу с млеком јер нема веће робије за мање пара. Зато узгајамо само јунад, коју као телад доле у Србији набављамо, мада је мука с откупљивачима, који почесто знају и да уцене човека, али, ипак, добро дође сваки динар кад си стално у неком кредиту. Ево, пролетос смо тако и новог „штајера” купили, па бикове мораш да имаш, не само зато што им тренутно цена и није тако лоша већ те и банка гледа другачије кад одлучује о одобравању кредита. Уз то ми остаје и стајњак, од којег нема ничег бољег за саму земљу и задржавање хумуса јер онај који овај хлеб једе зна од чега му зависе приноси, не само ове године већ и наредних, али и да та земља његовој деци и унуцима остаје“, вели Звонко, салашар ненадићки.
Текст и фото: Милић Миљеновић