ФОТОГРАФ ЛАЗАР ЈАГОДИЋ Не живи се од уметности већ од фотки за документа

Људи га знају, али не знају да Лазар већ 30 година свакодневно путује на посао у Паланку из Новог Сада. Мало ко зна и да је Јагодић рођен у Вајској и да је једним делом младост провео у родитељском дому, са другарима слушајући рок и организујући свакакве, за оно време, спектакле у диску који је држао.            

- За себе обично кажем да сам рођен крајем 50-тих на југу Бачке, а када сам правио изложбе фотографија увек сам представљајући се наглашавао да сам завршио Графичку школу фотографске струке у Београду, односно Новом Београду иза хале спортова - наглашава Јагодић и додаје да је једини у овом делу бачког приобаља Дунава школовани фотограф. - Пре скоро 35 година уписао сам и дипломирао на Југословенском институту за новинарство одсек за видео и телевизијску камеру код Николе Мајдана, поред осталог, нашег пионира цртаног филма. У периоду од 1984-86. године, а и касније, више пута сам излагао самостално у Бачу, два пута у Оџацима, Бачкој Паланци и Београду...

Почетком 1986. године кренуо је да ради на колор арт фотографији и постигао уметнички квалитет о ком се говорило као о новом начину рада у области фотографије. Интересантно је да је Јагодић учествовао у неким пионирским пројектима који су касније код нас прерасли у, на пример, кабловску телевизију и музичке спотове. Каже да су за време школовања два пута годишње у Нишкој Бањи држали ТВ студио са емитовањем програма, а да је 1983. године сарађивао са нишком Галијом и снимао их на филмску траку па је после пуштана музика и све емитовано на ТВ. Вели да је са 18-19 година сам радио својеврсне спотове и да је то био почетак почетка.             

- Снимало се на филмској траци камером, па онда монтираш тако што сецкаш, лепиш... - сећа се Јагодић. - Још 1980 године је урађен први спот са Оливером Мандићем, а мислим да га је радио Станко Црнобрња. У целој тој причи био је и Зоран Модли, Никола Караклајић је водио култну емисију „Вече уз радио”, а мој деда је 1969-70. године слушао рок музику и ђускао.

Једно је шта се воли, а друго је од чега се живи, па је то задесило и, не само Лазара, већ све фотографе (у Бачкој Паланци их има тројица). По њих добра времена била су када су фотогрсфисали за личне карте, пасоше, возачке дозволе...        

    - Онда је негде пре више од једне деценије, чини ми се 2008-9. године, а знам да је тада власт био др Војислав Коштуница, нама забрањен овај посао, односно узет нам је приход, па су радници полиције почели да сликају грађане. И сада људи морају да се сликају у полицији. Интересантно је да фотографи грађане за личне документе сликају у САД, Немачкој, Француској, као и у другим земљама. Код мене долазе држављани Хрватске из Илока, али и других места уз десну обалу Дунава. Значи могу људе да сликам за особну карту и путовницу, а за личну карту и пасош не могу. Тако је како је, па се мора и ово преживети – пожалио се Лазар Јагодић.

Према његови, речима има рада на терену - веначања, рођендани, крштења и славља, али људи данас праве свега по неколико комада фотографија, а некада су се израђивале на стотине.

-Сада се већина узда у своје телефонске апарате и све држе у рачунарима. Међутим, много пута се десило да се све избрише, па нема трага са значајног догађаја или дивног дана. Посао нам је значајно опао, а то није шала, и од дана када је укинуто обавезно служење војног рока. Од тада нема више ни бурних испраћаја у војску, сликања, прављења на стотине слика, а плаћало се без проблема. Сада се бавим и обрадом старих фотографија, копирањем, скенирањем и другим пословима који се подразумевају у једном оваквом занату, јер од уметничке фотографије се данас не може живети – прича искусни фотограф.

Он каже да данас млади, како девојке тако и младићи, постају зрели људи, а да немају скоро ни једну ваљану папирнату фотографију за успомену да је покажу својој деци и уницима.

Наш саговорник посебно је поносан на фотографије које је својевремено снимио у Ковиљу, па и чарду „На крај света“ газде Ђоке Варенике. Чарде више нема, али су бројне фотографије Лазара Јагодића овековечиле једно време и један простор, људе, навике...

- У својој професионалној каријери урадио сам и десетак разгледница, наравно и две Бачке Паланке, али једну Аркања смо штампали у тиражу од преко 3.000 комада, а то сам урадио за Варенику - каже Лазар. - Сарађивали смо, али смо добри и као људи. Мени је жао, јер сам тај предео волео, па ме је одлука црквених, односно манастирских службеника у Ковиљу погодила. Срушена је стара чарда, јер, наводно није имала струју и воду!? Зато је и била стара и вољена што није личила на савремене инстант бирцузе. Када је манастиру враћена земља они су је срушили, а могуће је да се прави модеран бирцуз у који ће долазити неки нови људи и вероватно ће се бесплатно баштинити име старе чарде. Јасно је да се све мења, али је јасно да сећања остају и да вам их нико не може срушити...

Милош Суџум