ДНЕВНИК У БИКИЋ ДОЛУ Заједно живе, иду у исту цркву, почивају на једном гробљу

Ово правило важи сваки пут кад се упутимо ка западном Срему, до ког је брже стићи преко Бачке Паланке и Илока, али нас теши, додуше и радује чињеница што се возамо Фрушком гором која нам је најлепша увертира у све оно што нас по силаску с ње чека. Премда Бикић До, у општини Шид, није у равници, штавише припада поменутом нам брду, полузимска фебруарска идила имала је прилику да се развуче током целог нашег путовања.

Међутим, како нам се ових месеци није наместило да на нашим одредиштима затекнемо снег, све што смо од зиме осетили је оштро-хладан ваздух иако није било ни дашка ветра.

Тако смо, ако ништа друго, опрезно напунили плућа чистим шумским ваздухом, одморили уши окружени тишином (коју су пресецали само лавеж дворишних паса и блебетање ћурки) и уморили ноге, тек толико да се тако можемо изразити, препешачивши читаве три улице које припадају селу ком смо се прошле недеље запутили.

– Као што можете и сами да приметите, имамо све што нам треба: приорду, Фрушку гору, шуме, чист ваздух, здраву храну, близу су нам и Шид и Нови Сад, имамо све услове као и у граду, нови водовод, асфалтиране улице, школу, пошту, продавницу, тако да су све то разлози због којих би неко могао да пожели да се досели у Бикић До – вели нам председник Савета Месне заједнице Дејан Бобаљ, док седимо у топлој просторији Поште у Привиној Глави, што је некада било једно село са оним у које смо се запутили. – Кафану никад нисмо имали, ми пијемо по кућама, вино, ракију, пиво највише. У продавници се попије највише пива, направљена је и дугачка клупа па сви ту седе...

Међутим, испред радње, али и уопште на бикићким улицама, тешко је било срести живу душу, нарочито вољну за коју чашицу разговора, али све што нас је занимало, свакако смо сазнали од Бобаља.

– На спавању нас има 213, по последњем попису, а 2011. године је било заведено 270 нас. У међувремену су неки отишли у иностранство, Словачку, Хрватску, Немачку, где ко може, или за Шид и Нови Сад, а старији су поумирали. Иако нам је број становника мали, ипак имамо доста младих који су остали у селу, наследили су земљу па је раде. Углавном саде воће, највише брескве, али и грожђе. Ми смо познати по бресквама, скоро свака кућа има неколико јутара бресака – објашњава наш саговорник, додајући да им је терен брдовит, те није толико погодан за ратарење, већ је идеалан за садњу воћа и винове лозе.

И премда их нема много који живе у Бикић Долу, чињеница је да нема ни кућа на продају, а ако се нека и нађе, а да је у добром стању, цена достиже и 40.000 евра!

– Скочиле су цене у односу на пре. Рецимо, раније су куће, које нису богзнашта, биле до 6.000 евра, а сад и до 15.000. Био је скоро случај да су једни продали Русима кућу за коју су тражили 35.000 евра, али су добили 45.000 под условом да оставе све ствари – прича нам Бобаљ и додаје да међу придошлицама има и Шиђана, али и „наших људи” из Швајцарске и Канаде.

И сви заједно живе у слози – у истим улицама, иду у исту цркву, сахрањују се на истом гробљу. Приде се друже и забављају кадгод им се укаже прилика – на фудбалским утакмицама клуба „Бикић”, на манифестацији „Рушење мајског дрвета”, за Велику Госпојину кад им је слава села, у лову на дивље свиње и шакале...

– Откако сам од 2009. председник Савета, тад смо обновили везе са нашим старим крајем, јер знамо одакле су наши преци дошли. Отишли смо у места одакле смо дошли, нашли смо своју родбину и сад се посећујемо скоро сваке године – каже Бобаљ.

Тескт и фото: Леа Радловачки

Образовање одвело младе из села

У Бикић Долу годишње буде једно венчање, исто толико крштења, а сахрана чак пет, каже нам парох гркокатоличке цркве Успенија пресвете Богородице Владимир Едалински Миколка.

Иако је, према његовим речима, у селу мало верника, нарочито млађих генерација, на редовним службама се окупи петнаестак мештана, док их за благдане буде трипут више. Управо су то и разлози да се константно улаже у овај храм.

– Специфично за ову цркву је то што су је градили Русини, почетком 20. века – каже парох. – Велике инвестиције данас нису рентабилне због малог броја верника, али смо до сада ипак средили унутрашњост цркве, иконостас, радимо фасаду, а моја жеља је да уредимо и вањски део цркве. Планирам ту један плато, видећемо од чега ће бити, јер имамо обред који је карактеристичан за Русине у Војводини, и пре две године смо га заштитили као културно добро Републике Србије. Реч је о благосиљању хране за Ускрс, кад народ у посебним кошарицама доноси посебну врсту хране која се тад износи ван цркве и свештеник је благослови. Тај обред се сачувао код већине Русина и оно се увек реализује на трави, али у то време уме да буде блата, па сам планирао да се направи плато.

Осим неопходних улагања у цркву, стичемо утисак да је потребно обезбедити и неке ствари у самом месту, рецимо – електричара!

– У селу немамо електричара. Има разних анегдота, рецимо једном приликом је владика био код нас на служби кад нам је избио осигурач. Тад је рекао да позовемо некога да поправи квар, а ја сам му рекао да немамо електричара и да сам ја једини. Да, средњу сам завршио за електричара... Тако да, принуђени смо да импровизујемо неке ствари – прича свештеник.

У кратком разговору са парохом сазнајемо и да је некада, конкретно средином прошлог века, у Бикић Долу и Првиној Глави било укупно 2.000 гркокатолика, што је представљало врхунац у овом крају.

– Од тада број опада, посебно након деведесетих година. Више је разлога, можда је и рат утицао на то јер је граница близу, али образовање је оно што је одвело младе у градове на школовање, одакле се више не враћају – закључује наш саговорник.