Чесмовача поново стиже прерађена

„Дневник“ тим поводом подсећа на неке чињенице у вези са снабдевањем пијаћом водом у овом делу Баната.

Општепознато је да је у граду Зрењанину вода из градског водовода забрањена за пиће 2004. године и да се од тада тражи решење за овај проблем. Али, тај проблем је постојао и пре 2004, о чему сведоче званични документи Завода за јавно здравље Зрењанин.

Тако у извештају о анализама воде у периоду од 1991. до 1995. године пише, поред осталог, да све воде са овог подручја имају жуту боју, садрже повећане количине гвожђа, амонијака и растворених органских и неорганских материја.

„Анализама рађеним 1991. године, од стране виших институција, у води изворишта централног водовода града Зрењанина нађене су повећане количине арсена, трихалометана, фенола и трагова пестицида. Због високих вредности гвожђа и амонијака поступак дезинфекције се обавља веома отежано, јер ови елементи везују велики део резидуалног хлора који треба да обезбеди дезинфекцију до коначног места дистрибуције.

На хемијски састав воде са овог региона не може се значајније утицати осим уграђивањем веома скупих уређаја за прећишћавање воде. У противном, остаје да се оваква вода нужно и даље користи за пиће, наравно уз микробиолошку исправност и под условом да вредности осталих хемијских и физичко-хемијских параметара не прелази законске границе“, наводи се у документу „Анализа здравственог стања становништва Средњобанатског округа од 1991. до 1994. године“.

Бактерије из јавних бунара

И микробиолошка неисправност воде за пиће кретала се, тада, од 23 посто до 59 посто од укупног броја прегледаних узорака.

„Најчешћи узрок микробиолошке неисправности је повећан број бактерија сапрофита, али не можемо занемарити и повремену појаву индикатора фекалног загађења у централним водоводима. Највећи проценат неисправности узорака воде констатује се у јавним бунарима, што је такође недопустиво и епидемиолошки опасно“, наводи се у извештају Завода за јавно здравље Зрењанин.

Важно је напоменути да су у том периоду хемијске анализе воде редовно рађене. У тадашњој општини Зрењанин 1991. године, на пример, урађене су 883 хемијске анализе и све су показале неисправност воде за пиће. У наредне три године рађена је још 2.081 хемијска анализа и ниједан узорак није био исправан.

Следи и закључак - у решавању проблематике водоснабдевања у граду приоритет треба дати изградњи система за комплетно пречишћавање воде за пиће, односно фабрике воде. Тиме би се обезбедиле довољне количине квалитетне воде, како за потребе града Зрењанина, тако и за стварање могућности снабдевања и села у региону.

И у периоду од 1995. до 2000. године, у оцени физичко-хемијског квалитета пијаће воде, уследио је закључак да су хидрогеолошке карактеристике тла и следствене особине пијаће воде такве да ниједан узорак није одговарао препорукама.

„Разлози физичко-хемијске неисправности воде за пиће овог региона су неодговарајуће органолептичке особине, висока концентрације амонијака, повећан садржај гвожђа, као и повећан утрошак калијум перманганата као знак високе концентрације органских материја, на шта треба обратити посебну пажњу. Наиме, при хлорисању вода са високим садржајем органских материја постоји реална опасност од формирања трихалометана и осталих канцерогених материја, као што су халогеновани ацетонитрили, хлор-феноли и слично“, званични је закључак стручњака Завода за јавно здравље Зрењанин.

Исти закључци практично су преписани у извештају за период од 2001. до 2004. године. И тада ниједан тест физичко-хемијског квалитета воде није добио порелазну оцену. А шта се догађало после 2004. године, нашим читаоцима је већ много боље познато.

Ж. Балабан