СУТРА ОБЕЛЕЖАВАМО ГОДИШЊИЦУ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ВОЈВОДИНЕ СРБИЈИ 1918. „Од срца ћемо у Југославију, али наш пут тамо води само преко Београда“

Заседање скупштине одржавано је у здању "Гранд хотела Мајер", који ће доцније бити преименован у "Слободу". Присуствовало му је 757 посланика, изабраних у свим деловима Војводине, а избор је извршен на основу Прогласа Српског народног одбора од 17. новембра. 

Уједињење српског народа с обе стране Саве и Дунава, било је сасвим извесно најкрупнија тековина победе Србије у Првом светском рату и отелотворење древног сна којем су тежиле и за чије остварење су се бориле генерације Срба.
Свечано заседање скупштине отворио је најстарији посланик Јован Храниловић, иначе унијатски свештеник, писац и публициста.  Истакнуте личности Велике народне скупштине, као и претходно Српског народног одбора, били су Игњат Павлас и Јаша Томић. Др Павлас је био угледни адвокат, познат по друштвеном активизму и националном раду у интересу Срба у Новом Саду. Он је предводио заседање Велике народне скупштине.

Познати публициста, политичар, Јаков Јаша Томић, прочитао је током заседања одлуке Скупштине којима је проглашено присаједињење Војводине Краљевини Србији. 

Скупштина је донела и одлуке важне за непосредно функционисање Војводине, попут образовања привремених органа управе. На челно место Народне управе за Банат, Бачку и Барању, као извршно тело, дакле својеврсну владу, изабран је др Јоца Лалошевић, док је Славко Милетић изабаран за председавајућег Великог народног савета, односно Скупштине. 
Познато је да је Јаша Томић скренуо пажњу да се не прихвате предлози који су долазили из Загреба, где се инсистирало да такозвани пречански крајеви, односно простори дотадашње Аустроугарске, удружено наступе према Београду. Томићеву аргументацију Велика народна скупштина је прихватила. 

Јаша Томић је тим поводом изјавио: "Ми најпре треба да обучемо српску кошуљу, јер нам је ближа, а тек онда да се заоденемо југословенским огртачем". 

Нагласио је: "Србија овенчана славом из балканских и Првог светског рата и непризната Држава Словенаца, Хрвата и Срба скрпљена од делова  Аустроугарске никако не могу бити равноправи чиниоци уједињења". 
"Од срца ћемо у Југославију, али наш пут тамо води само преко Београда. Ако не нађемо у Југославији Србију и Црну Гору, немамо у Југославији друго тражити", додао је. 

Посланици Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање једногласно су 25. новембара 1918. гласали да се Војводина прикључи Краљевини Србији. Претходног дана истоветна одлука донета је у Руми за подручје Срема, под руководством Жарка Миладиновића, на Великом народном збору. Делегација Сремаца присуствовала је Великој народној скупштини у Новом Саду. 
Данас је готово немогуће илустровати степен одушевљења с којим је стварање заједничке државе тада прихватано. Изгледало је да се коначно остварују снови бројних генерација које су се вековима жртвовале у борбама за националну слободу. Срби су уосталом као главни елемент који је носио борбу против османске Турске имали посебан, привилегован статус, одлуком бечког двора, још од краја 17. века. 
То је истина често оспоравано, како од појединих представника римокатоличке цркве тако од стране власти Угарске. То је подразумевало пре свега војну службу, али и потпуну слободу од феудалних обавеза, а исто тако слободу па и извесне привилегије српске цркве.
 

Ратови донели ослобођење

Пошто је Српска војска средином септембра 1918. пробила је Солунски фронт, чиме је започело урушавање целокупног система Цетралних сила, уследило је брзо напредавање на север, окончано ослобођењем Београда, српске престонице, 1. новембра. Претходно, Бугарска је капитулирала на самом крају септембра, а Турска месец дана потом. Уследила је капитулација Аустроугарске 3. новембра.

Монархија Хабзбурга се неповратно распадала. Бунт је био посвуда, небројени дезертери од војске и закона били су извор опште несигурности. У земљи је, као последица рата, већ годинама била глад. Покрети за осамостаљење оглашавали су се посвуда, међу Чесима, Словацима, Румунима, Италијанима, Мађарима. Поједини делови дотадашње Двојне монархије прогласили су отцепљење, као Чехошловачка 28. октобра. У Загребу је 29. октобра проглашено стварање тзв. Државе Словенаца, Хрвата и Срба, која није заживела.

Срби са простора Срема, Баната, Бачке позивају српску војска да што пре пређе Саву и Дунав. Одушевљено се очекују ослободиоци, истичу српска знамења, слике краља Петра, српске заставе. Претходно су створени Народни одбори у низу места. 

Поподне 3. новембра, српска војска прелази у Банат. Наређено је запоседања простора до линије Бела Црква Вршац Темишвар, и десет километара источно. Из Шапца, 4. новембра, припадници Дринске дивизије прелазе у Срем, улазе у Кленак, потом у Митровицу. Земун је ослобођен 5. новембра. Следила су извиђачка одељења српске војске упућена пут Руме, Митровице, Инђије. У Руми је већ постојала организована српска власт на чијем челу се налазио др Жарко Миладиновић. 
Током 7. новембра српске трупе запоседају Сурчин, Бечмен, Јаково, Добановце, Јарак, Митровицу, Буђановце, Руму, Врдник, Ириг, Инђију. Дринска дивизија добила је наређење да ослободи Срем и простор према западу, до линије Баја, Осек, Босански Брод. Из Сремских Карловаца, коњички ескадрон Дунавске дивизије улази у Петроварадин. Одатле, та формација 9. новембра ослобађа Нови Сад. Уласку трупа под вођством мајора Војислава Бугарског, претходио је те ноћи долазак групе коју је предводио поручник Бошко Павловић, из заточеништва. Он је током ноћи заузео кључне позиције у граду, уочи уласка мајора Бугарског.
Панчево је ослобођено 8. новембра, 17. Бечкерек (од 1935. Петровград) и Кикинда. Сомбор и Суботица ослобођени су 13. новембра. У Сомбору је претходно већ постојало Народно веће Срба и Буњеваца, а у Суботици Буњевачко-српски народни одбор. Барању је српска војска ослободила 14. новембра. Уследило је 1. децембра 1918. у Београду, проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, чиме су циљеви ослобођења и уједињења остварени. 

Године 1929. земља је преименована у Краљевина Југославија. У складу с новом управном поделом Војводина је тада постала саставни део новообразоване Дунавске бановине, са средиштем у Новом Саду. Огроман градитељски и општи успон Нови Сад дугује управо том периоду.