ЗА ДЕВЕТ МЛАДИХ ЖИВОТА… ДАНАС ПРЕСУДА УРОШУ БЛАЖИЋУ Ево колика је МАКСИМАЛНА КАЗНА, а робија прети и његовом оцу

 Он ће данас у згради Специјалног суда да чује колико година ће да проведе иза решетака, а то може да буде максимално 20 јер је у време масовног убиства био млађи пунолетник. Тако је, за одузетих девет младих живота ипак избегао казну доживотне робије.

Тих девет младих људи, од којих је најмлађи имао само 14 година, никада се неће вратити, али оно што може да живи јесте сећање на њих.

Убијени брат и сестра, угашена породица

У школском дворишту у селу Дубона убијено је троје младих, од којих су двоје били брат и сестра. У питању су Милан и Кристина Панић. Отац Саша Панић их је те ноћи видео да леже на улици испред школског дворишта. Тела су им била покривена ћебадима, те је своју децу препознао по патикама. Сви остали повређени били су превезени у болнице. Неко од полицајаца рекао му је да су лекари покушали да их реанимирају, али да нису успели.

Милан је био млади полицајац. Како је његов отац испричао, његов син је, наравно, због посла имао службени пиштољ, али га никада није држао у кући јер му је сестра сређивала собу, те га је увек, савесно, остављао у полицијској станици. Како су његови родитељи раније испричали, волео је свој посао, од малена је маштао о њему. Волео је униформу и све што уз њу иде. Желео је да напредује на послу и било је могућности за то јер је његов старији колега требало да иде у пензију. Ипак, времена за напредак није било. Милан није био полицајац ни пуних годину и по дана. Када је убијен, имао је само 22 године.

Његовој сестри Кристини живот је одузет пре 19. рођендана. Није стигла ни да узме диплому средње школе. Била је одличан ђак, желела је да упише Учитељски факултет. У основној школи била је Вуковац, а била би и у средњој да Урош Блажић није прекинуо њен живот и снове. Кристинин матурски рад био је припремљен, али није стигла да га преда.

Далибор убијен с пријатељима

Трећи убијени у школском дворишту у Дубони је Далибор Тодоровић. Са Миланом и Кристином био је пријатељ од детињства, те су тако и те вечери били заједно. Када је убијен, није имао ни 25 година.

Његова мајка је кобне ноћи чула рафалну пуцњаву, а мајчински инстинкт није јој дао мира. Отрчала је са супругом у школско двориште да тражи сина, где су тарекли више младих како леже у крви. Како нису могли да нађу Далибора, мислили су да је успео да побегне, али онда су се обистиниле црне слутње - видели су да лежи испод клупе.

Нису чекали Хитну помоћ, већ су га ставили у камион како би му што пре била указана лекарска помоћ. Седео је у мајчином крилу као кад је био дете. Једном руком му је држала главу, а другом притискала рану на стомаку. Дозивала га је како би отворио очи и молила Бога да јој само тада помогне.

Непосредно пре доласка у Хитну помоћ, Далибор више није имао пулс. Лекари су покушали да га одрже у животу, али је метак оштетио стомачну аорту и спаса није било. Породици су сада остала само сећања, фотографије, видео снимци и приче о њему.

Сви су га знали као вредног, емотивног, послушног момка, спремног да помогне, младића пуног позитивне енергије, увек насмејаног, љубазног и пуног поштовања према другима. Како каже, имао је девојку коју је много волео, а која је била једнако добра особа као и он. Цела породица ју је заволела, воли је и даље, а она је и даље уз њих.

Пре него што је троје пријатеља убијено у Дубони, у Малом Орашју, на излетишту Равни Гај, где је група младића раније славила Ђурђевдан због предстојећих дана жалости проглашених због масовног убиства у Основној школи "Владислав Рибникар", убијено је пет младића. Тај број касније се повећао када је један преминуо у болници.

Много их је рањено, а неки су успели да побегну на време. Најмлађа жртва Уроша Блажића био је и даље дечак, имао је само 14 година.

Марко је био прва Блажићева жртва

Марко Митровић, тек пунолетан, био је прва од девет Блажићевих жртава. Његов отац Драган је, стигавши на лице места затекао стравичан призор. Свуда су били рањени млади људи. Свог сина испрва није видео, упорно га је тражио међу поврешенима. А онда га је угледао, био је ван ограђеног дела, поред споменика. Узео је сина у наручје, али је убрзо схватио да му нема спаса. Имао је велику повреду на глави.

За породицу Митровић 4. мај је требало да буде најсрећнији дан јер је Маркова сестра изашла из породилишта са својом бебом. Марко је тог поподнева, по повратку из школе, свог сестрића видео први и последњи пут. То што је постао ујак био је један од разлога за окупљање младића у Равном Гају. Породица Митровић је у истом дану добила и изгубила члана.

Марко је био бистар младић који се трудио свима да помогне. Био је одличан ђак без много учења захваљујући добром памћењу. Волео је историју, занимали су га светски ратови. Био је стипендиста Железаре, те је имао план да заврши трећу годину школе и да крене да ради тамо са оцем, а да четврту годину упише накнадно. Радовао се том послу до ког никада није стигао. Одело Железаре које је добио и даље га чека у ормару.

"Нема, тата, ништа од мене"

Немања Стевановић имао је само 21 годину када је Урош Блажић у њега испалио седам метака. Упркос тешким повредама, два и по сата се борио за живот. Последње речи које је упутио мајци биле су да ће да остане бу Немању су родитељи затекли како лежи, шака му је била сломљена. Хитна помоћ покушавала је да га унесе у санитет, да му да инфузију, а он је све кидао. Када му отац каже да не ради то и да ће да буде све у реду, одговара: "Нема, тата, ништа од мене".

Немања је био вредан, доприносио у породичној кући. Изузетно је волео своју сестру, са којом се као мали стално свађао, али су се током одрастања зближили. Био је добар човек и имао је квалитетне људе око себе.

Родитељима је било најважније да Немања израсте у доброг младића. У томе су успели. Ипак, његов живот, који је можда био предодређен за велике ствари, угашен је у тренутку. Планирао је да оде у Немачку да ради, али да се након тога врати у своје село. Ипак, из њега никада више није изашао.

Обожавао је музику и аутомобиле

Лазару Миловановићу живот је прекинут када је имао 19 година. Те вечери 4. маја требало је да чека мајку код Равног Гаја. Уместо сина, Ивану Миловановић сачекао је стравичан призор. Сина је одмах препознала по белом дуксу. Био је без свести и у крви.

Нису знали да ли ће да преживи до доласка Хитне помоћи, те су одлучили да га сами возе лекару. Иако су се трудили да стигну на време, схватили су да је за Лазара верованто већ касно. Претходно, на месту масовног убиства, лекари су утврдили да нема пулс, те су отишли да помогну рањенима чији су животи зависили од брзе реакције и пружене помоћи.

Лазар није ни познавао Уроша Блажића. Није био у свађи са њим, нити са било ким другим, јер у његовој природи није било да се свађа или, горе, потуче с неким. Породица га описује као оличење добра. Лазар је још као дечак развио љубав према вожњи. Према речима његових родитеља, "то је био таленат, дар од рођења који је с годинама постајао све већа страст и саставни део живота".

Био је везан за оца и волео да посматра како његов отац вози. Упијао је сваки покрет. Зато је већ у петом разреду знао да вози аутомобил, али и трактор. Није се видео од волана, али је одлично управљао. Желео је да положи за Ц и Д категорију. Ниједан посао осим вожње није га интересовао. Ту није био крај његовом умећу. Са 15 година почео је да води цело домаћинство.

Био је весео, волео је музику. Тако је, када долази кући, прво "стизала" музика, па тек онда аутомобил. После његове смрти, све је обавила тишина. И 4. мај, свој последњи дан, Лазар је провео са породицом, пријатеља, али и на трактору. Провео га је и помажући комшијама.

Сан му је био да отвори пекару

Александар Миловановић није дочекао своје пунолетство. Требало је да га прослави у децембру прошле године. Волео је друштво, прославе, рођендане. Радовао се слављу свог 18. Његова породица већ је одабрала ресторан и започела припреме за ту велику прославу, коју нису дочекали.

Његове родитеље је, тог кобног 4. маја, позвао његов најбољи друг Никола, који је успео да побегне. Рекао је да не зна шта се дешава са Александром, да га, након што се зачула пуцњава, нигде није видео. Надао се да је и он успео да побегне.

Отац га је пронашао у близини улаза, без свести и са слабим пулсом. Одмах му је дао вештачко дисање, а онда је пребачен у санитет Хитне помоћи. Упркос свим напорима, Александар је преминуо у санитету, на путу ка болници. Повреде су биле толико тешке, да шансе да преживи нису постојале.

Волео је фудбал, а животиње су биле његова највећа љубав. Да му живот није прерано одузет, око 20 дана касније завршио би средњу школу. Био је најбољи ученик у одељењу, са много диплома и похвала. Маштао је о томе да у Малом Орашју отвори пекару и да она буде место на ком ће да се окупљају његови другови, које је много волео.

Најмлађа жртва Уроша Блажића

Никола Милић је, са својих 14 година, најмлађа жртва Уроша Блажића. Његовим родитељима је за пуцњаву јавио старији син Михаило и рекао да му брата нигде нема. Николу је отац у Равном Гају затекао рањеног и без свести. Сам га је возио у Ургентни центар, бодрећи га целим путем. Ипак, када је прешао око половину пута, престао је да чује дисање свог сина. Рану је видео тек када је Никола стављен на носила у болници.

Како је испричала његова мајка, Никола је био тај који је у породици увек стварао позитивну атмосферу. Због његове позитиве и харизме, волели су га и у школи, у којој је био одличан ђак. Да није било Уроша Блажића, уписао би смер за компјутере у Техничкој школи у Смедереву. Увек је бранио млађе и није дозвољавао да се било ко опходи лоше према њима.

Члановима породице стално је показивао колико их воли, а један од начина на који је то радио било је остављање порука и песмица по кући, на видљивим местима, како би обрадовао родитеље. Те поруке данас чувају као успомену на сина.

За живот се борио 50 дана

Док је његов брат од стрица био прва Блажићева жртва, Петар Митровић (26) био је последња. За живот се борио 50 дана, али из те борбе није успео да изађе као победник.

Кобне ноћи Петар је успео да позове оца и да му каже да неко пуца на њих. Док су разговарали, Петра су на лицу места већ пронашла браћа. Био је у свесном стању и одмах су га одвезли у Ургентни центар, након чега је пребачен у болницу "Драгиша Мишовић". Његово стање било је тешко. Извађен му је бубрег и оперисана дијафрагма, а потом је пребачен у Ургентни центар у Београду јер је имао проблеме са плућима.

Блажић га је погодио са шест метака. Имао је четири прострелне ране, углавном у пределу груди, а два метка су му остала у телу и то један у лопатици, а други у бутини. До момента када је његов отац дао исказ у тужилаштву о свему што се десило, Петар је имао три операције.

Битку за живот изгубио је 50 дана касније, 23. јуна. Његове последње речи биле су: "Мајка, не могу више".

Петар је био средње дете, привржен свом селу, породици и пријатељима, и веома посвећен својим хобијима - фудбалу и фолклору - али и раду на породичном имању. Био је запослен, али је радио и на њиви. Током епидемије носио је лекове и храну старима и болеснима.

Оживео је фолклор, који се у селу није играо годинама. Био је и међу онима који су обновили сеоски фудбалски клуб. Све је, са својим пријатељима успео да оствари, али му Урош Блажић није дозволио да ужива у плодовима свог труда и залагања.

(Telegraf.rs)