ОВЦАМА МОРАЛИ ДА ВАДЕ ПАСОШ ЗБОГ ПОГРАНИЧНЕ ПОЛИЦИЈЕ Лукићи са Јабуке, који се баве сточарством, домаћини за понос Србије(ФОТО)

На самој граници између Србије и Црне Горе, на питомој и прелепој Јабуци и на 1420 метара надморске висине ушушкао се засеок Михајловац, где се налази последња кућа на територији наше државе. Породица Лукић годинама уназад се бави сточарством и велики су домаћини. 

- Нама је кућа око 300 метара од саме границе, а око 70 одсто имања и ливада нам је у Црној Гори. Ми се бавимо сточарством, имамо 500 оваца, преко 100 говеда и 40 коња, и за испашу и на појење је неопходно да пређу на пашњаке и на појилишта који су на територији Црне Горе. Док је била заједничка држава није било проблема, али након поделе на Србију и на Црну Гору дошло је до бројних проблема. Ја морам дневно прећи границу и преко 20 пута кад је сезона радова у току и потерати стоку, а како би закорачили погранична полиција пита, проверава, контролоше, забрањује прелаз. Ризиковали смо и да платимо казну за илегалан прелазак границе. Нису муке престале ни када смо за сваку овцу набавили пасош. Све то је трајало до пре неколико година док се није променила власт у Црној Гори, сада је морам рећи ипак мало боље, прича за РИНУ Миланко Лукић.

Прилазни пут био у очајном стању - гуме спадале са аутомобила

Под њиховим кровом сложно живе три генерације, Миленко и супруга Новка, син Бранко са својом супругом Слађаном и њихово петоро деце. Пуна кућа деце за њих је највеће богаство, а захваљући управо Лукићима опстаје и основна школа на Јабуци јер је похађају управо њихова деца. Удаљени, али прелепи засеок је њихов дом и њихово огњиште и једни су од ретких који уопште не намеравају да га напусте. Све сами створе са својих десет прстију и имају стадо за понос читаве Србије, али оно што им је до пре неколико дана недостајало јесте пут.

- Прилазни пут до наше куће био је у тако очајном стању, да је нама сваке године бивало упропашћено једно теренско возило. Гуме су остајале на путу. То је био ужас и катастрофа. Децу смо једва превозили до школе. Мучили смо се много, читав рад са стоком нам није падао толико тешко колико то што због ужасног пута нисмо могли нормално да функционишемо. Зато сам ја зарад бољег сутра моје деце и мојих унука, отишао у Љубовију кад је тамо био председник. Све сам му испричао, он ме је човек људски саслушао и рекао да ће то бити решено, прича Миленко.

Веровао је овај вредни планинац председнику, али није се надао да ће нови пут стићи пре ове зиме, а његов досањани сан на овај начин постати стварност.

- Људи моји, кад сам видео машине и раднике, нисам могао да верујем. Председник је одмах реаговао, у сарадњи са локалном самоуправом, уместо 625 метара колико сам ја тражио, асфалтирано је два километра пута. Нисам могао да верујем мојим очима, сузе радоснице су лиле низ образе. Моја породица и ја ћемо заувек бити захвални, јер ово је наш спас. Знам да ће моја деца и унуци сада имати пут и да се неће мучити као ми. Од мене нема срећнијег човека на свету, са сузама у очима рекао је Миленко.

Колико им асфалт значи, није крио ни тринаестогодишњи унук Милош, који ће сада лакше стизати до школе.

- Тата и деда су нас до сада возили, било је јако тешко. Пут је био очајан, дуго времена је трабало да стигнемо до школе, нарочито кад падају кише и снегови. Сада ће све бити много лакше. Кад сам видео да је пут готов и да преко њега сада идемо, то је био један од најлепших дана у мом животу, каже Милош.

Погранична села нису заборваљена

Први човек општине Пријепоље каже да се уз помоћ државе враћа полако живот на Јабуку, погранично село које је некада врвело од мештана, али и од туриста.

- Кажу да је ово последња кућа у Србији, али за нас је прва кад се крене из Црне Горе. Мештани пограничних села суочавају се са низом проблема, али ми се трудимо да изађемо у сусрет и помогнемо колико год је у нашој моћи. Ја обилазим редовно терен, знам све наше становнике и знам све њихове муке. Ту смо да пазимо на њих и да их помажемо. Лукићи су врсни домаћини, вредни, племенити и добри људи и срце ми је пуно кад видим да је остварен њихов дугогодишњи сан. Уз помоћ државе и уз активност локалне самоуправе може много тога да се промени на боље на територоји наше општине, нарочито међу селима којих има посебно много у пограничном појасу, закључио је први човек општине Пријепоље Драго Попадић.

РИНА