НЕМАЦ КОЈИ ЈЕ СРБИЈУ ЗАДУЖИО КАО НИКО Индустријалац, добротвор и МАСОН 33. СЕПЕНА - Његов лик је данас на овој новчаници

Једно је сигурно - име Ђорђа Вајферта би требало изговарати са много поштовања. Иако је био Немац по пореклу, српски народ звао је својим.

Порекло

Ђорђе Вајферт је рођен у Панчеву, тадашњој Аустроугарској, 15. јуна 1850. године. Његова мајка Ана и отац Игњат били су Немци, католици. Вајфертов деда доселио се у Панчево почетком 19. века из Вршца, а пореклом су били из Горње Аустрије. Деда Ђорђе, по коме је индустријалац добио име, окушавао је срећу прво као трговац, а затим као пивар.

Млади Ђорђе Вајферт одувек је сањао да живи са оне друге стране Дунава, па су многи говорили да је био пореклом Немац, али душом Србин. Српско држављанство добио је тек захваљујући кнезу Михаилу Обреновићу, који се заузео за њега. По доласку у Београд, Вајферт је постао препознатљив и веома успешан индустријалац, захваљујући марљивости и способности.

Основао БИП и рудник у Костолцу и Бору

Са само 23 године, након што је стекао српско држављанство, Ђорђе је купио плац на брду Смутековац, данашњем Топчидеру, где је подигао пивару која ће постати Београдска индустрија пива – БИП.

Иако је био један од најбогатијих људи у Србији, Вајферт је био препознатљив по томе што је стално улагао у своје пројекте, а све то је радио са великим предузетничким духом. Осим пиваре, Вајферт је покренуо бројне пројекте, међу којима је био и рудник угља у Костолцу.

Његова жеља за проширењем индустрије, али и истраживањем рудног богатства Србије, била је непрекинута. Иако су многи његови рударски пројекти, као што су истраживања у Костолцу, Дели-Јовану и Мирочу, завршени неуспешно, Вајферт је устрајао.

Он је, упркос губицима, био сигуран у своју способност и веровао је у развој земље. Уз огромна улагања, он је за Србију открио лежишта бакра у Бору, што је допринело развој рударске индустрије. Данас је управо овај откривени рудник један од најважнијих рударских ресурса у Европи.

Иако је у својој потрази за рудним богатствима потрошио огромне суме новца, Вајферт није одустао од својих планова, чак ни кад је био на ивици банкротства. Тако је и настала изрека "дужан као Вајферт".

Прича се да је помишљао на самоубиство, али је мудро наставио са животом, иако су губици били огромни. Он је, упркос финансијским проблемима, и даље био узор због својих хуманитарних акција и великодушности.

Анегдота

Једна од најпознатијих анегдота везана за Вајферта односи се на догађај док је био гувернер Народне банке Србије.

Једног дана, у његовој канцеларији појавио се сељак са југа Србије. Дошао је у Београд у потрази за послом, али му је фалило 500 динара да отвори гостионицу.

Потражио је прву банку и тамо, видевши га, одлуче да га насамаре. Пошаљу га у Народну банку да му меницу потпише "неки" Вајферт.

Провукао се сељак и поред портира, нашао канцеларију "тог неког Вајферта" и право с врата:

- Ти ли си тај Вајферт који потписује менице?

Вајферт је одмах схватио да је несрећни човек насамарен, али га је одушевила његова отвореност и простодушност. Саслушао га је, осмехнуо се и сетио своје позајмице од 50.000 динара у злату. Потписао је на меници да он лично гарантује за враћање дуга.

Добротвор

Ђорђе Вајферт је био посвећен српској држави. Био је јахач и као коњаник учествовао у ратовима. Током Балканских ратова, 1912. године, Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле подељене сиромашним београдским породицама.

Он је био онај тип човека који се није окренуо само себи, већ је стално улагао у добробит других. Осим тога, за живота је поклонио много вредних имања, међу којима су и слике, скице и акварели старог Београда, као и нумизматичка збирка Универзитету у Београду. За изградњу Српске академије наука и уметности, такође је дао издашне донације.

Вајферт није имао потомства, али је у свом тестаменту јасно нагласио да жели да његов новац буде искоршћен за добра дела и за помоћ својој домовини.

Он је био уверени хуманиста и веровао је да треба давати како би се поново стекло. Иако су многи његови пројекти имали проблема, његова способност да управља новцем, али и да га несебично дели, оставила је дубок траг.

Ђорђе Вајферт је преминуо 12. јануара 1937. године у 87. години живота. Овај велики индустријалац, банкар, добротвор и патриота оставио је неизбрисив траг у историји Србије.

(Курир.рс/И.М.)