ЧЕТИРИ ПУТА ПЕНЗИОНИСАН, АЛИ НИКАД ПЕНЗИОНЕР: Ово је животна прича Јована Белимарковића, човека који је за једну ноћ СТВОРИО ШУМУ
Јован Белимарковић је једна од најфасцинантнијих личности српске историје 19. века.
То је човек који је четири пута одлазио у пензију, али ниједном заправо није напустио службу држави.
Рођен 1. јануара 1827. године у Београду, био је потомак две истакнуте српске породице. Белимарковићи су били једна од најстаријих београдских породица, док је његова мајка потицала из угледне куће Бабадудића, чији су чланови оставили дубок траг у српској политици и историји.
Јованов деда, Марко, био је саборац кнеза Милоша Обреновића у Другом српском устанку, а према предању, трагично је страдао приликом дочека кнеза Михаила, када је пао с коња. Белимарковићев отац Павле оженио се Стојанком Бабадудић, из породице за коју се говорило да "Обреновићи владају, Карађорђевићи претендују, а Бабадудићи управљају Србијом".
Јован је завршио гимназију у Београду, а затим као државни питомац студирао на Берлинском универзитету и пруској Артиљеријској школи. Унапређен у чин потпоручника 1850. године, вратио се у Србију 1851. и започео каријеру као предавач фортификације на тек основаној Артиљеријској школи.
Његова војна и политичка каријера била је повезана са династијом Обреновић. Као управник града Београда, учествовао је у збацивању кнеза Александра Карађорђевића и враћању Милоша Обреновића на власт, чиме је омогућио мирну смену династије. Његов успон у служби био је брз – постао је директор Артиљеријске радионице у Крагујевцу, а затим се активирао током бомбардовања Београда 1862. године, када је командовао одбраном града.
Под кнезом Михаилом, Белимарковић је наставио да гради успешну каријеру. Постао је начелник штаба стајаће војске, а касније и министар војске и грађевина. У том периоду се истакао у припреми српске војске за рат против Османског царства и уређењу Београда. Један од његових најупечатљивијих подухвата била је трансформација Калемегдана.
После предаје градова, по налогу кнеза Михаила, Белимарковић је наредио да се Калемегдан пошуми за само једну ноћ. Стотине кола донело је дрвеће из Топчидера, које је засађено на простору који је до тада био празан.
Овај подвиг је остао упамћен као симбол његове одлучности и способности да брзо спроведе велике промене. Иако је четири пута одлазио у пензију, увек се враћао у службу када је Србији био потребан. Његова посвећеност и визија оставили су трајан траг у историји Београда и Србије.