Шта очекује свет у 2018?

Градоначелници готово свих европских и многих светских престоница и других туристички атрактивних градова, премијери и председници даће све од себе да прославе прођу без језивих слика које су prеthodnih година о неким другим датумима долазиле из Париза, Брисела, Санкт Петербурга, Марсеја...

 Безбедносне мере биће на највишем нивоу, будно ће се мотрити на сваки детаљ, што показује да ће страх за безбедност бити главни изазов и у наредној години.

Иако је тзв. Исламска држава у Ираку уништена, у Сирији се и даље воде борбе, а свет мучи питање да ли ће екстремисте обрачун у потпуности искоренити или ће се они само притајити и каква би њихова освета потом могла да буде. 

Претњу по безбедност читаве планете предстваљаће и даље и ракетни и нуклеарни програм, посебно Северне Кореје. 

Са доласком Доналда Трампа за кормило САД ситуација је по том питању постала још сложенија а неке изјаве са обе стране изгледале су као да се свет већ налази на ивици новог, катастрофалног рата.

Светски државници апеловали су да се успостави дијалог, УН су увеке санкције Кореји, али непредвидљивост потеза севернокорејског лидера Ким Џонг Уна, као и спремност Трампа да на нову претњу без много оклевања одговори војним путем, биће главна брига свих светских лидера. У том контексту пуно се очекује од Кине и Русије, које би могле да утичу на Пјонгјанг.

Након одлуке Трампа да призна Јерусалим за престоницу, што су УН кроз резолуцију осудиле, изазвавши гнев Вашингтона, неизвесно је и како ће се ствари одвијати на Блиском истоку.

Zzarišta има у свету још, а у Европи највећу забринутост ће и даље изазивати сутуација на истоку Украјине, где оружани сукоби украјинских и проруских снага трају од 2014. 

Мински споразуми нису до краја спроведени, иако се за то залажу и Кијев и Москва, а Русија и даље због тога остаје под санкцијама ЕУ.

Русија ће у 2018. бити у фокусу из више разлога. За март су заказани председнички избори на којима актуелни председник Владимир Путин важи за фаворита.

Опозициони кандидат Алексеј Наваљни, којег западни медији фаворизују као Путиновог главног противкандидата, иако је предао потписе за кандидатуру, према одлуци Цернтралне изборне комисије неће моћи да се кандидује, јер је у прошлости био осуђен за кривично дело.

Забринутост Стејт департмента тим поводом портпаролка руског МИП окарактерисала је као "директно мешање у изборни процес", па се може очекивати, да ће, након што су из Вашингтона, стизале оптужбе о руском мешању америчке изборе, слична реторика бити настављена али у другом смеру.

Ширење утицаја Русије, укључујући и регион Балкана, очекивано, биће "болна тачка" за НАТО и САД, па и ЕУ.

Годину ће обележити и избори "на средини мандата" (мидтерм) у Сједињеним Америчким Државама, када Американци бирају свих 435 места у Представничком дому и трећину мандата у Сенату.

Ови избори сматрају се првим значајнијим тестом подршке политици републиканаца и председника Доналда Трампа чија популарност опада од избора 2016. године.

Када је реч о ЕУ, може се очекивати да ће француски председник Емануел Макрон као неко ко се за кратко време веома добро позиционирао међу европским лидерима, тик уз немачку канцеларку Ангелу Меркел, задржати ту позицију, односно да ће Париз и Берлин, имајући у виду Брегзит, у будућности бити кључни центри моћи и одлучивања. 

Немачка у нову годину улази без владе али уз уверавање председника Франк-Валтера Штајнмајера да грађани немају разлога за забринутост и апел политичким лидерима да што пре постигну договор.

Преговори ЦДУ немачке канцеларке и СПД Мартина Шулца о коалиционој влади почињу већ 7. јануара, како би можда већ средином месеца она била формирана.

Међутим, исход није известан с обзиром да демохришћани и социјалдемократе невољно улазе у те разговоре, под притиском председника Штајнамајера и временског теснаца с обзиром да се земља нашла први пут у историји у ситуацију да ни три месеца од избора нема владу.

На прагу 2018, Макрон је повратио добар рејтинг у јавном мњењу, с друге стране опозиција је у приличном метежу, док економија бележи бољитак, а пословање и поверење потрошача - јачају. То је слика Француске на почетку Нове године. 

Макрон, кога многи на домаћем, али и међународном терену, сматрају најстабилнијим и најпоузданијим лидером на Западу, већ идућег месеца посетиће Кину на четири дана, а у наредним месецима се очекује да ће постати први француски лидер који ће посетити Техеран од 1971. 

После избора у Аустрији и доласка Себастијана Курца на функцију канцелара отвара се могућност да још један, и то један од најмлађих политичара у Европи, изгради за себе веома добру позицију на европском континенту. 

Ситуација у Каталонији такође ће и у 2018. бринути Шпанију и Брисел, јер су на недавно одржаним изборима у тој шпанској покрајини поново победитли сепаратисти па њена судбина за сада остаје неизвесна.

Карлеса Пуџдемона, који је прешао пут од локалног новинара до каталонског лидера  у центру светске пажње крајем септембра и почетком октобра, услед настојања да Каталонија прогласи независност од Шпаније, портал "Политико" ставио је на прво место губитника 2017.  

Пошто је изгубио посао и побегао у Брисел, још увек је, на крају 2017. године, нејасно да ли Пуџдемон може да се врати у своју земљу. 

И премда каталонски регионални избори можда немају јасног победника, али без сумње се зна ко је губитник - за Политико то је и шпански премијер Маријано Рахој.

Европа је у ишчекивању да се разреши постизборни ћорскосак у Немачкој а неславну титулу губитника познати портла доделио је и канцеларки Ангели Меркел.

 На националним изборима у септембру њена партија завршила је као прва, али са драматичним падом гласова, остављајући је да преговора са социјалдемократама који би нерадо да формирају велику коалицију.

Италију, најкасније до 20. маја, очекују избори за нову владу, 66. по реду откако је та земља 1945. постала република. Анкете показују да највише изгледа на изборима имају покрет Пет звездица и Демократска партија левог центра премијера Паола Ђентилонија. 

Поставља се питање да ли би десничарска, евроскептична и популистичка партија могла да постигне изненађујуће добар резултат.  

Та могућност постоји пошто су Италијани  незадовољни због високе незапослености, мигрантске кризе, великог задужења владе. 

Уколико би покрет Пет звездица освојио прво место, њихов кандидат за премијера био би Луиђи Ди Мајо, који је већ најавио да ће ако победи одржати референдум о чланству Италије у еврозони, и позвао Брисел да озбиљно размотри финансијску реформу.