Ватерполисти знају рецепт како остати мотивисан

Разговор су водили о мотиву кога психологија спорта ставља у основу пирамиде у остварењу врхунског спортског резултата, пре техничко-тактичке обучености и физичке припреме.

И у животу је као и у спорту, мотив је главни покретач свих активности неопходних за остварење малих и великих животних победа.

Како остати мотивисан код куће у време изолације и социјалног дистанцирања, питање је на које су, ова четворица врхунских спортиста које је мотив и довео до епитета великих шампиона, покушали да дају одговор и кроз своје примере можда буду и инспирација другима.

За њих је тренутна ситуација још специфичнија, јер више од месец дана нису у могуцнсти да тренирају у базену, а то је по њиховом признању најдужи период одвојености од ватерпола који памте.

Сава Ранделовић и Милан Алексић су уз све то 28 дана били у обавезном карантину, јер су се средином марта вратили из Будимпеште и Барселоне у Београд, док је Андрија Прлаиновић са породицом остао у Мађарској, а Душан Мандић је у Црној Гори.

"Мој мотив је одувек био неки напредак, тако да су се мотиви и циљеви мењали са одрастањем", почео је прицу Андрија Прлаиновић:

"Кад сам био у младим категоријама, сањао сам да удем у сениорску репрезентацију, а тај спортски мотив да сваки пут будем бољи, да напредујем ме је вукао кроз цитаву каријеру. На почетку припрема за велика такмичења новинари нас увек питају да ли има мотива за даље доказивање. Присталица сам тога да ко не може да пронаде мотив не треба да буде ту".

Мислим да су зато индивидуални спортови у том смислу поштенији, јер не можеш без мотива да правиш резултат, наводи он.

У колективном спорту као што је ватерполо некад можеш и да се сакријеш, јер је ипак ту 13 играча. Међутим, у врхунском спорту без тог спортског мотива немаш шта да тражиш. Било каква доза опуштања је неприхватљива, јер те то кад тад дочека. Онда кад ниси мотивисан на прави начин боље ти је да седиш код куце. Још једна битна ствар. Задовољство је врло опасно осећање, и ту не мислим само на спорт, већ на било коју другу сферу живота. Када сте превише задовољни и у себи имате спознају тога шта сте све освојили, у том моменту сте у великој опасности.

На његове речи надовезује се Милан Алексић.

"Постоје неке ситуације које се дешавају на дневном нивоу. Могу бити неправедне судијске одлуке, па онда то незадовољство покушаваш да каналишеш додатном мотивацијом, да не трошиш енергију на кукање или протесте. Ако то успеш онда заиста можеш да брже запливаш, јаче да шутнеш у одлучујуцим ситуацијама, али и то се учи годинама, кроз искуство".

"Мислим да у спорту проналазиш мотиве периодицно, од утакмице до утакмице, или од од сезоне до сезоне", сматра Алексић.

"Бар је тако у мом случају. Не могу да замислим професионалног спортисту без мотива да буде бољи од противника, да се чак не такмичи са самим собом и сопственим могућностима у неким тренуцима. Не знам како бих играо ако не би проналазио мотиве, јер ту је заиста много физицког напора. Мало је "лудака" који би се толико малтретирали без мотива и неког циља. Опет, ти мотиви су различити. Зашто не реци, неком је мотив слава, неком резултат, а некоме и новац и то је све легитимно. Свако проналази себе и храни своју енергију неким мотивом", констатује Алексић.

Стручњаци кажу да се код сваке индивидуе разликују карактеристике (висина, брзина...) и спосбности (интелигенција, издржљивост...).

Мотив није карактеристика, али је услов за побољшање способности. Са друге стране, да би се способности користиле на прави начин такође је потребан мотив, који може бити унутрашњи или спољашњи, а Сава Ранђеловић је навео ситуацију која га је највише мотивисала у каријери.

"Жаргонски речено, клик се десио у Атини 2013. године. Био сам у то време члан Црвене звезде, играли смо утакмицу са Олимпијакосом коју смо колико се сећам изгубили. После те утакмице сам имао прилицно озбиљан разговор са Андријом Прлаиновићем. Не бих да причам о томе шта ми је све том приликом Прле рекао, али тај разговор на мене много утицао и у великој мери је допринео мојој великој мотивацији и каснијем даљем напретку у каријери", наводи Ранђеловић.

"Имао сам 19 година и огромну срећу да сам за саиграча имао таквог велемајстора, али и човека какав је Прле. Уз те његове савете све ми је креуло на боље, као да сам у том тренутку нешто пресекао и само гурао напред. Мени је то заиста много знацило у тим тренуцима".

И Душан Мандић вратио је сећање и испричао своја искуства.

"У групној фази такмичења на Олимпијским играма у Рију било је много тешко. Пролазили смо кроз разне емоције, али смо и често међусобно састанчили, водили смо бројне разговоре и онда је у четвртфиналу све кренуло онако како смо желели. Сећам се тог осећаја пред то финале у Рију. Никада пре ни после тога се нисам тако сећао. То је заиста посебан осећај, мотив да се освоји злато био је огроман, био сам под неким невероватним узбуђењем", рекао је Мандицј и додао:

"Био је још један моменат, а то је било у финалу Светске лиге у Београду. Жена ми је била трудна, пред породај баш и дошла је на утакмицу. Осећао сам страшан налет адреналина, био сам веома мотивисан јер је дошла да ме гледа у том стању и пружи ми подршку. Тај меч је по много чему био специфицан, уз онај незапамћени пљусак у финишу меча. Улог је такоде био велики, борба за олимпијску визу и нашу прилику да бранимо злато освојено у Бразилу", констатовао је Мандић.

Сва четворица су велики шампиони и као такви дискутовали су о томе да ли се победник рада, или се он ствара у глави, а да је у том процесу управо мотив пресудан фактор.

"Победник се наравно ствара", први ће Прлаиновић.

"Свака личност се изграђује од најранијег детињства кроз однос са својим родитељима, затим са уцитељима, тренерима. Тако се ствара личност и тај победнички дух или менталитет. Мислим да родени победник звуци лепо само за наслове у медијима и да то може бити само уметничка слобода новинара, али то у стварном свету не постоји".

"Верујте ми, нико се не рада као победник, он се полако ствара кроз одрастање и то је мукотрпан процес. Неопходно је изградити личност у том духу да би се једног дана постало победник. А, опет победник је пролазна категорија. Знам многе спортисте који су били шампиони, а завршили су неславно. Знате, најтеже је остати победник. У ствари, највећи успех је да трајеш, а то захтева огроман рад који је опет са друге стране чврсто повезан са тим мотивом. Е, кад тога нестане тешко је бити победник", каже Прлаиновић, а Мандић се у потпуности слаже са њим.

"Постоји увржено мишљење да се победник рађа, јер наводно сви ми имамо урођену снагу или карактер да се боримо или не. Мислим да спортисти, они који су дошли до професионалног нивоа имају ту урођену жељу за доказивањем већу него други. Ипак, кључан фактор је посвећеност тренингу и истрајност у томе да се дође до врха. Да би се постао шампион пут је веома дуг и неопходни су огромна воља, жеља, истрајност и одрицање", рекоо је Мандић и додао:

"Много тога се мора жртвовати, слободно време, неке ситне радости који су људима уобичајене нама нису доступне. Сви виде наше уздигнуте руке након неке победе, или одличја која сијају на грудима након неког такмичења, али не размишљају како сте до тога дошли и колико је бола и енергије уложено у све то. То се не постиже за само десетак дана колико траје једно такмичење, за то је потребан цео живот".

Милан Алексић у својој опсервацији иде корак даље.

"У спорту не постоји прошлост у смислу да кад нешто освојиш то ти по природи ствари следује на следећем такмичењу. Зато стално истичемо да прошлост у спорту не постоји. Једноставно од прошлости се у спорту не живи. Медаље нису гарант за успешну будућност. Ако не радиш нецеш освојити ништа, зато је мотив да гураш себе напред изнова и изнова пресудан. О успесима може да се прича једино кад се каријера заврши, док си играч мораш само да гледаш напред. Врло је сурово, кад ниси први падаш у заборав, јер на твоје место је дошао неко други. Без мотива и рада то не може да се постигне. И верујте на реч, није то нимало лако."

А како у овако отежаним условима сваки од њих појединачно проналази мотивацију:

"Покушао сам да из свега што се дешава око нас извуцем нешто позитивно. Рекао сам себи да ово може да буде прилика да се у потпуности регенеришем и физицки и психицки од напорних сезона и утакмица годинама уназад. То ми је помогло да останем позитиван. Са друге стране, као по аутоматизму прилазим сваком тренингу у куцним условима. Јер, свестан сам ако не будем радио на себи да це повратак у базен бити веома тежак и редовним тренингом желим себи да помогнем", каже Сава Ранделовић.

Мандић у глави има само један циљ за који каже да му је довољан покретач.

"Потребно је много доследности и дисциплине да би се са пођеднаким жаром тренирало, пре свега због чињенице да још нико нема представу када це се ситуација нормализовати. Влада потпуна неизвесност и зато ништа не може да се планира. Али, кроз главу ми стално пролази само једна мисао, а то је да су следеће године Олимпијске игре и то је оно што мене покреће. Имаћемо годину дана више да се за то припремимо, и ја то желим да искористим на најбољи могући начин. То је моја покретачка снага. Олимпијске игре као највећа светска смотра спорта су нешто чему сам максимално посвећен, за то се тренира цео живот и ја желим да будем потпуно спреман."

Како проводе слободно време кога је било веома мало prеthodnih година, је било посебна тема.

"Читам много више него обично. Погледао сам много филмова, сигурно више него у последње три године заједно. Тренутно читам књигу "Солун, град духова", књига која говори о хришћанима, муслиманима и јеврејима, њиховом односу у овом грчком граду кроз пет векова отоманске империје", каже Прлаиновић.

И Сава Ранделовић имао је своју препоруку.

"Морам да признам да спавам знатно дуже него иначе и то ми баш прија. Време углавном проводим читајуци мотивациону литературу. Највише ми се допала књига "Пази којег вука храниш", састављена је из више прича, говори о срећи, пуна је корисних савета, и упућује на то да се не осврћемо на прошлост већ да само идемо напред и да се све и те како дешава с разлогом. Топло је препоручујем јер ће допринети сваћијој инстант мотивацији".

Рецепт како остати мотивисан у овој несвакидашњој ситиацији има и Алексић.

"Ово време код куће треба да се искористи на прави наћин, да се раде ствари за које нисмо имали времена раније и у томе пронаћи задовољство и лично испуњење. Најбољи начин да се одржи мотивација је постављање како малих, краткорочних циљева, тако и дугорочнијих планова. Тежити њиховом испуњењу је заправо најбољи мотив", констатовао је Алексић, а потом је поентирао Прлаиновиц:

"Нисам схватио трагично ово што се дешава, јер сам баш у овом периоду заправо и пронашао неку нову мотивацију. Много сам размишљао о времену проведеном са ближњима и тој вредности. С обзиром да је овај перод несвакидашњи искорак из свакодневнице, показао се као одличан тренутак у коме мотивацију проналазим у жељи за потенцијалном променом фокуса након што се све ово заврши. Треба извуци поуке, кренути напред позитивним мислима и поставити себи неки нови циљ".

За љубитеље спорта и ватерпола и свим навијачима у Србији, наши ватерполисти имали су јединствену поруку.

"Да се чувају и пре свега остану здрави. Да одржавају физичку кондицију, јер је то у овако тешким моментима веома битно за психу и делује као сјајна антистрес терапија. За спортске догађаје ћемо морати да се стрпимо још мало, људи ће се још више ужелети утакмица, а ми ватерполисти ћемо се потрудити да их обрадујемо још који пут", поручили су углас Прлаиновић, Алексиц, Мандић и Ранђеловић.

Као и сви велики шампиони када се наду пред препреком, и ови ватерполисти у овом изазовном периоду примењују исте вредности које деле са UNIQA осигурањем, које су заједно развијали у репрезентацији као саиграчи, а које им помажу да остану мотивисани код куће.

Истрајност, посвећеност, вера у успех и вехцно питање - шта можемо да урадимо боље?