Параглајдерка Слађана Мандић: Једрење попут орлова

Освојио је копно, море, али небеско царство му није припадало. Ту велику човекову тежњу да се вине у небеса потврђује и познати старогрчки мит о Икару и Дедалу. Тек развојем знања и технологије људски род је почео да осваја и небеско плаветнило. С једне стране развијале су се летелице, а с друге је човек покушавао да пронађе пут да се са што мање технике, без мотора, вине у небо. Једрење падобраном - параглајдером је један од најлакших и најједноставнијих начина да се оствари тај сан о летењу.

Управо о томе разговарамо са правницом Слађаном Мандић из Бачке Паланке која се аматерски више година бави овим спортом. Мада изгледа као нежна дама, Слађана је страствена спортисткиња - у реалном аикидоу је освајала медаље на домаћим и међународним такмичењима, бави се кик боксом, али откако је пробала једрење параглајдером, отада с нестрпљењем ишчекује сезону летења и повољан ветар да се отисне у небеске висине. Упитали смо је шта ју је толико привукло овом спорту:

„Привукла ме је слобода. Када је човек горе, сам у ваздуху, све почне да гледа из неке друге перспективе. Привукла ме је могућност да се види залазак сунца, да се виде поља, ливаде, шуме, насеља на један сасвим нови начин... Наша лепа земља се види као на длану. Када једрим параглајдером обузме ме осећај задовољства и запљусне талас огромне захвалности што ми је допуштено да се винем у небеса попут птице.

Како је изгледало ваше прво искуство?

„Када сам први пут полетела, данима после тога нисам могла да скинем осмех с лица. Осећала сам толико радости и захвалности да вам то не могу ни препричати. То је љубав за цео живот, толико је тај осећај лепоте дубок и интензиван. Летела сам ја авионом, била сам копилот, управљала сам авионом, али с овим се не може ништа мерити. Када једрим параглајдером, чује се само шум ветра, у додиру сам с природом, на неки начин потпуно сам незаштићена - само сам с неколико узица везана за параглајдер... Није нама природа дала да летимо, али смо ми ипак успели да се винемо у небеса.“

Шта посебно памтите?

„Имала сам једном велику срећу да је поред мене на само неколико метара једрио орао. И сада када само помислим на то, осећам сву милину тог тренутка – тај осећај јединства с природом, захвалност Богу, радост да је једно тако чудесно створење ту, тик до мене и да неко време делимо простор без икаквог страха.“

Има ли страха од летења?

„Лагала бих да кажем да нема, сви људи имају страх од висине, што је потпуно природно. Ако неко каже да се никад није уплашио у току лета, не говори истину. Када крећеш да летиш – увек се бојиш. У почетку је страх много јачи и интензивнији, али временом, с порастом вештине, страх се смањује, а уживање расте у лепоти слободног летења. Жеља за летењем је увек јача од страха. Ипак, страх је велики пријатељ сваког ко једри на параглајдеру, јер га спречава да помера границе лета, изван тренутне могућности и вештине.“

Како се лети параглајдером?

„Постоје два начина како се једри: падинско једрење и летење у термици. Падинско једрење је искоришћавање чеоног ветра који је брзине од 3 до 9 метара у секунди за полетање и једрење на падини. Наиме, овај падобран изгледа као крило и има посебне коморе које се напуне ваздухом и тако се узлеће. У овом спорту се не искаче из авиона као што се често мисли. Када се пронађе одговарајућа локација – код нас у Војводини је то најчешће Тителски брег, потребно је мање од десет минута за припрему. Предност овог спорта је да нема потребе за аеродромима или било каквом другом скупом инфраструктуром. Не постоји једноставнији начин за полетење.“

Параглајдинг спада у екстремне спортове. Који су ризици бављења овим спортом?

„Највећи ризик су неискуство и јуначење. Ипак, најризичнији део летења је спуштање на земљу. За слетање почетника је потребна ливада, док је искусним једриличарима довољна површина пречника пола метра.“

Колико је важно имати знање из метеорологије?

„Основна знања из метеорологије потребна су ако се користи термика за летење. Наиме под појмом термика подразумева се процес загревања слоја ваздуха уз тло и његово дизање на веће висине. Пошто се делови земље разликују: негде је вода, негде шуме, негде ливада, а негде бетон, онда је очигледно да интензитет загревања није исти, а самим тим ни интензитет дизања топлог ваздуха. Простор где је интензитет дизања топлог ваздуха велики зове се стуб. Да би пилоти параглајдера достигли већу висину, они траже термичке стубове и у њима круже. На тај начин термички стуб их диже у висину. Места на којима настају термички стубови могу се препознати, па су теоријска знања из појединих области метеорологије неопходна у овом спорту.“

Шта од овог знања може да се примени у обичном, свакодневном животу?

„Присутност и фокусираност. Док сте у ваздуху не смеју мисли да вам одлете, да се замислите... Морате максимално да будете у садашњем тренутку. Затим брзина доношења одлука. Када сте у ваздуху имате само један секунд да донесте одлуку, нема места одуговлачењу или дугом вагању шта би било најбоље да учините. Брзо се процењује ситуација и одлуке се доносе у тренутку. Осим тога научи се да се страх искористи као мотор за акцију, а не да нас паралише. Научи се да се дела хладне главе. Летење учи да ништа није тако како изгледа на први поглед и да је, као у животу, све ствар избора. Оно што ми је летење донело и  што је такође јако важно је одговорност и преузимање одговорности за свој избор!“

Марина Јабланов Стојановић