ИГРАО ЈЕ У ВОЈВОДИНИ ПА КОПАЧКЕ ЗАМЕНИО ПИЛОТСКОМ КАБИНОМ У ШПАНИЈИ Како је Бошко постао Фернандо и херој грађанског рата
Шпанија и Србија састају се вечерас у Кордоби (20.45) и ово ће бити чак 24. међусобни дуел две репрезентације. Први је одигран пре скоро једног века, прецизније 24. априла 1932. године, када нас је Шпанија победила 2:1 у Овиједу, годину дана узвратили смо им гостопримство на стадиону Југославије (1:1), а те тридесете године и однос две репрезентације, односно државе, обележио је и наш фудбалер Божидар Бошко Петровић.
Рођен је 7. априла 1911. године у Белој Паланци, с тим да је пореклом из Ивањице, а многима у Србији његово име није познато. С друге стране, Шпанци се и на дан утакмице у Лиги нација баве ликом и делом човека који је и те како задужио њихову земљу. И то му никада неће заборавити, пише Мондо.
Божидар Бошко Петровић изгубио је живот 12. јула 1937. године у Шпанском грађанском рату где се борио као добровољац. Имао је само 26 година када је авион којим је управљао оборен изнад Мадрида, а и дан-данас његово име с поштовањем изговарају на Пиринејима. Остао је запамћен као народни херој грађанског рата у Шпанији, иако је у једном тренутку ипак деловало да ћемо његово име везивати само за фудбал.
Петровић је рођен дакле у Белој Паланци, где је његов отац радио као полицајац, а читава породица преселила се у Београд после Првог светског рата. Тамо је старији Петровић постао начелник полицијске станице на Врачару, а сина је уписао у Трећу, па Четврту мушку Гимназију где је показао завидно знање. Почео је да се интересује за фудбал, који је тек тада постајао популаран на територији Београда, док је истовремено морао да пази и на образовање - завршио је Правни факултет и ишао је на обулу у Плиотској школи Првог ваздухопловног пука у Нови Сад. Током војног рока такође је био пилот и заљубио се у авионе.
Али, волео је и фудбал, тако да је играо за БАСК и БУСК, негде стижу наводи и да се опробао у Јавору из Ивањице, док пошто је боравио у Новом Саду - стигао је и до дреса Војводине. Као студент наступао је и з ФК Југославију и добио позив репрезентације, забележивши и један наступ - и то у Паризу 16. децембра 1934. године. Кажу да је на том мечу било чак 40 хиљада навијача, а кључни детаљ за њега је што је на тој утакмици играо са Милутином Ивковићем Милутинцем. И то не само због фудбала...
Милутинац је био један од "виђенијих београдских комуниста" тог времена и тим вирусом заразио је и Петровића, па је управо због тога отишао у Шпанију да се бори са републиканцима у грађанском рату. Вежбао је летење свакодневно, а "бег" из Југославије искористио је преко фудбала када је у зиму 1936. године БСК добио позив да одигра меч у Француској. Одмах је из Југославије прешао у редове овог клуба, а онда са фалсификованим пасошем на име Фернандо Гарсија - илегално је прешао границу и дошао у Албасете. Одмах је примљен на обуку за бомбардера у авијатичарској школи.
Заједно са пријатељем Сретеном Дудићем учествовао је у рату. Прво је рањен (друг му је погинуо), али није одустајао и тражио је да пређе у ловце, код совјетског пилота Ивана Јерјоменка. Имао је укупно 30 летова у авиону "чајка", све до погибије 1937. године. Према неким наводима, оборио је седам-осам непријатељских авиона, док је на крају скончао несрећно, изгубивши контролу над својом летелицом након што је погођена.
Незванично, сахрањен је у масовној гробници код Брунете, док се касније његов лик нашао и на плакатима за регрутовање међународних бригада, док је на почетку Другог светског рата и једна партизанска чета понела његово име. Такође, улице у Ивањици, Београду и Новом Саду носе име по њему, док је Фудбалски савез југославије поставио и спомен плочу на стадиону Партизана. И то поред оне Милутина Ивковића Милутинца. У родном граду, Белој Паланци, нема никакво обележје, али га зато у Шпанији и те како цене и сећају га се када год се спомене Србија.
Милутин Вујичић (Mondo)