ХАЛО ЉУБАВИ... ИМАМ ЛЕУКЕМИЈУ Аријана ОТВОРИЛА ДУШУ и открила како су изгледали ПОСЛЕДЊИ МИХИНИ ДАНИ Видела сам да тешко дише и ПОЗВАЛА САМ ДЕЦУ Сви смо ћутали око њега (ФОТО, ВИДЕО)
Аријана Михајловић, супруга фудбалске легенде Синише Михајловића, отворила је душу после годину дана од смрти њене највеће љубави и потресним детаљима из приватног живота расплакала цео свет. О последњим данима супруга и животног ослонца причала је кроз сузе, али са бескрајним поносом.
Упознали смо се када сам имала 23 године, онда смо се венчали и добили децу. Била је то дивна љубав која је трајала 27 година, захвалан сам што сам живела живот са њим, рекла је лепа Италијанка.
Протеклих 12 месеци је за њу било неописиво тешко, не крије да је пролазиле кроз разне фазе.
У тренутку када је преминуо, била сам у таквом шоку да сам се свима насмешила. Можда, јер је губитак мужа био мој први губитак. После, месецима, осећала сам се као да се питам да ли сам луда. Синишино присуство у кући је и даље било јако. Осећала сам његове руке на својим рукама. Чула сам буку његових папуча у кухињи. И једне ноћи, осетила сам га како лежи поред мене у кревету, осетила сам како душек тоне на једну страну. Онда сам почела да разговарам са другим људима који су претрпели губитак и открила да нисам једина, прича Аријана.
Није знала како да се врати нормалном животу и свакодневим обавезама, осећала се празно и изгубљено. Тада је схватила да јој је потребна стручна помоћ, како би се изборила са осећањима.
Да нешто није у реду са Синишом, приметила је на одмору у Сардинији.
Први пут сам на одмору на Сардинији приметила да је мало уморнији него иначе. Дан после тениског меча са пријатељем није могао да устане из кревета, није могао да хода више. Отишли смо у хитну помоћ, али нису баш знали шта је, рекла је.
Када је сазнао за дијагнозу, крио је два дана од своје породице.
Отишао је потом у Болоњу на прегледе. Највише ме боли то што никоме ништа није рекао два дана. Када ме је позвао одмах сам помислила на неку понуду за посао. Међитим, изговорио је нешто што нисам ни у сну очекивала: "Хало, љубави... имам леукемију", присећа се Аријана
Наредне четири године су биле пуне изазове, успона и падова, али и наде.
"Када сам чула да има леукемију, остала сам нема, нисам знала шта да урадим. Рекла сам му да ћемо заједно кроз све проћи и тај први пут смо били веома јаки и мислили смо да ћемо победити."
Истиче да чувени Миха никада није одустајао, након што је напустио посао, наставио је да се лечи снажно и одлучно. Подвргао се првој транпслатацији коштане сржи и све је деловало да се враћа у нормалу.
Али, две и по године касније, нажалост, болест се вратила.
"Тад сам се уплашила да ћу га изгубити. Схватила сам да је ситуација веома озбиљна. Урађена је и друга трансплатација, али безуспешно."
Последња нада је био експериментални третман у Бергаму који, и поред доброг почетка, није донео жељене резултате. Доктори су обавестили супругу да више не могу ништа да ураде да би спасили Синишу.
"Доктори су ми рекли да су урадили све што је у њиховој моћи (и да спаса више нема). А ја сам се са децом договорила да њему то не кажемо. Последњих месец дана смо живели знајући да може да умре сваког дана. Рекао ми је "Извини што не могу да видим како нам деца одрастају и старе". Желела сам да му кажем многе ствари, али морала сам да будем камен и нисам могла да дозволим себи да се срушим. Два дана пре него што је умро рекао ми је да ме воли. Те четири године су биле разарајуће, имала сам шокове од онога што сам виђала по болницама, видела сам и ужас у Синишиним очима. Још увек покушавам да се опоравим од тих тренутака и чак и сада, ноћу, враћају ми се слике онога што сам видела."
Последњи сати и реченица која и данас одзвања
Звезда српског, италијанског и светског фудбала, како играчка, тако и тренерска, преминула је 16. децембра 2022. и то окружена љубављу супруге, деце и најближих пријатеља.
"Када сам схватила да му се дисање променило и да је остало мало, позвала сам децу. Сви смо ћутали око њега. Држала сам га за руку, видела сам га како се мучи са отежаним дисањем. Рекла сам му "Ја ћу се старати о деци". Чим је чуо те речи, последњи пут је узео ваздух... Тек тада је преминуо. До тада нико од нас није плакао. У соби се осећао као налет енергије", прича кроз уздах Аријана:
"Покуљале су и сузе. Никада нисам дозволила себи да ме Синиша види како плачем. Била сам његова стена. Сада се и моја деца много труде да све то превазиђу, нису се затворила у себе. Постају јача, желе да покажу свом оцу да и они то могу", закључила је.
Дневник/Стил Курир
