СРПСКА ДИПЛОМАТИЈА мора бити попут српског орла – загледана и у Исток и у Запад

Наша војска не само да се модернизује и повећава број својих припадника, већ је и показала да је спремна да се ухвати у коштац са сваким изазовом, попут неутралисања два непријатељска дрона у јужном делу централне Србије. Духовна борба значи не само јачање борбеног духа наших војника, већ развијање свести о чојству, јунаштву и хришћанском поимању рата као одбране свог рода и своје земље од непријатељског напада. Вучевићево деловање полако, али сигурно даје резултате и на том пољу, а деспот Стефан Лазаревић узет за славу Војске Србије не без разлога – управо је он, са једне стране, био велики ратник и јунак, те, са друге стране, човек духовности и књижевности.

Лик и дело деспота Стефана Лазаревића данас су нам од великог значаја из још једног разлога. Ма колико на први поглед изгледало чудно, деспот Стефан је владао Србијом у околностима веома сличним данашњим. Србија је тада била мала и недовољно јака, а истовремено окружена са три велике силе – Османским царством, Угарском краљевином и Византијом. Стога је, може се рећи, деспот Стефан делао у околностима тадашње мултиполарне југоисточне Европе и био принуђен да се, сем ратовањем, књижевношћу и молитвом, бави и дипломатијом. Девиза његове државне политике била је крајње једноставна и истовремено крајње ефикасна – одржавати максимално добре односе са свим странама зарад заштите сопствених интереса. Данас, шест векова касније, Србија је у сличној ситуацији, на међи између великих цивилизација и у свету који је, ма колико то евроатлантским фанатицима било тешко да то признају, мултиполаран. Србија није део ни западне ни источне цивилизације, већ да је она, иако у светским размерама мала, посебна цивилизација. Ми имамо свој систем вредности, свој поглед на свет и снажан осећај заједничког идентитета, али је време да, у складу са променама око нас, редефинишемо неке од својих политика, укључујући и спољну. Захваљујући тим променама којима последњих година сведочимо Србија се из земље која је у униполарном свету имала непријатељског хегемона оличеног у тзв. колективном Западу наспрам себе претворила у земљу која у трипартитном мултиполарном свету има две од три светске силе, Русију и Кину, у потпуности на својој страни када је реч о заштити српских виталних државних и националних интереса. Нико не каже да са Западом треба да покидамо све везе, напротив, баш као и са свима другима, и са западним земљама треба да развијамо сарадњу засновану на обостраној користи и међусобном уважавању, али ако овог последњег нема, онда то није сарадња, већ однос колонизатора и колоније који у најбољем случају за нас може водити у вазалство.

Запад, бар географски гледано, нису само Сједињене Америчке Државе и земље Западне Европе. Запад су и земље Латинске Америке, ресурсима најбогатије на свету, са преко 600 милиона становника уз изузетно висок удео младих у истом и, што је за нас најважније, нама махом веома наклоњене и отворене за сваки вид сарадње. Србију и земље Латинске Америке спаја слична историјска судбина – поробљавање од стране иностраних завојевача почетком новог века, ослобађање од истих почетком 19. века и борба да се муком и крвљу стечена независност сачува од великих сила колективног Запада које су хтеле да је пониште. Недавно је нашу земљу посетио Иван Хил Пинто, министар спољних послова Венецуеле, земље која се противи признању тзв. Косова и која је биа уздржана од гласања за срамну резолуцију о геноциду у Сребреници у Уједињеним нацијама 2015. године. Том приликом је представник земље која има највеће светске резерве нафте (око 300 милијарди барела) обећао да ће у Каракасу бити подигнут споменик Николи Тесли, а Србија ће узвратити истом мером дижући у Београду споменик ,,латиноамеричком Карађорђу“ – Симону Боливару. Латинска Америка је за српску спољну политику вишеструко важна, а посебно када је реч о заштити нашег суверенитета и територијалног интегритета на Косову и Метохији. Не заборавимо да је Костарика, била прва земља која је признала независност тзв. Косова, али и да је јужноамеричка држава Суринам била прва која је отпризнала тзв. независност Косова. Латинска Америка, међутим, и даље остаје део света у коме већина земаља подржава наш територијални интегритет и суверенитет. Велике и моћне земље попут Бразила, Мексика и Аргентине, које играју се значајнију улогу на међународном плану, су на нашој страни, а једине две велике латиноамеричке земље које признају тзв. Косово, Перу и Колумбија, могле би у блиској будућности да промене своју одлуку по том питању. У обе земље антиимперијалистички левичари су остварили политичке тријумфе и, упркос тренутним колебањима, имају потенцијал да дугорочно остану на власти. Уз мало њихове политичке воље и пуно нашег политичког залагања, Колумбија и Перу би могле постати две велике земље света које су повукле признање лажне косовске независности. Био би то велики ударац како за тзв. званичну Приштину, тако и за њене западне менторе.

Да би се горе поменути и многи други, нама нужни дипломатски планови остварили, потребно је да Србија појача своје дипломатско присуство у многим земљама света. Ми у Латинској Америци имамо само четири амбасаде (Бразил, Аргентина, Мексико и Куба), а можемо и морамо имати и у Венецуели, Чилеу, Перуу, Колумбији, Боливији (земљи најбогатијој литијумом на свету) и Никарагви. Овде свакако треба поздравити напоре председника Србије Александра Вучића, који све чешће помиње значај Латинске Америке као економског тржишта, да Србија коначно отвори амбасаду у Каракасу, као да имамо амбасаду у заједничкој згради са Мађарском у Сантијаго де Чилеу. На исто ово чекају и многе друге земље широм света – Филипини, Пакистан, Малезија, Вијетнам, али и неке од земаља Западне Африке и Средње Азије. Уз мало новца и других материјалних ресурса, са изузетним људским потенцијалом којим располажемо, можемо уз помоћ старе и мудре српске дипломатије да постигнемо много тога на корист нацији и држави. Није све на овом свету до нас, много тога је и до Бога и његове воље, па зато, по узору на Војску Србије, Министарство спољних послова треба да има своју Крсну Славу, свог свеца заштитника. Нека то буде Свети краљ Милутин, који је својом сјајном дипломатијом, успешно балансирајући између Угарске и Византије, од Србије направио најмоћнију земљу на Балкану.

Александар Ђурђев, посланик и председник Српске лиге