РЕЗОН Политичка (зло)употреба злочина
Опозиција и њима блиски медији и интелектуалци тврде да је главни кривац власт и зато су организовали протесте. Њихов мотив је неискрен. Скривен је иза копрене лажне забринутости. Не може се у једној руци држати јеванђеље саосећања, а у другој була раздора! Ултиматум политичке уцене! Такво саосећање је лажно. Таква емпатија је обмана
Пише: Милорад Бојовић
Као и већина грађана, волео бих да је тема о којој пишем заобишла Србију. Да су убиства деветоро деце у ОШ „Владислав Рибникар” у Београду и осморо људи у околини Младеновца остала вести са удаљених меридијана, које у Србији интересују само уреднике посвећене опскурном уверењу да смрт и бизарност привлаче публику. Упркос данима жалости, о убиствима се говорило сваког дана. Кључна питања остала су без одговора, али су дати многи погрешни трагови. С којим правом медији и један број политичара и аналитичара релативизују злочин? Ко и зашто настоји да убице оправда навнодно нарушеним односима у друштву?
Поклоници западних вредности за злочине оптужују паланачки ретроградни менталитет, затуцаност и нетолерантност. Они категорично тврде да децу нису убиле Сциле и Харибде интернета већ балканска митоманија. Култ оружја. Браниоци српског наслеђа узвратили су да у Србији, све до њеног уласка у безгранично царство апсолутних слобода, није забележено ниједно масовно убиство. Нарочито не деце. Да није забележен ниједан мирнодопски масовни злочин, иако је свака кућа имала оружје. Да је оружје почело да пуца по угледу на западне филмове и серије. Они тврде да су Србима у постпетооктобарској Србији храна, одећа и лекови били потребнији од слобода које су им понуђене. Да су више желели да имају плате, без којих су остали, од кабловских ТВ канала који 24 сата, злочин нуде као једину забаву. Једину културу. И једини образовни садржај. И да апсолутна слобода долази са Истока.
Нису у праву ни једни ни други. Апсолутна слобода не постоји. Она је фетиш. А сваки фетиш саботира трезвено виђење стварности. Не може лични закон бити изнад права других, изнад права на живот! Индивидуална слобода није и не може бити највећа вредност. Најизузетнија вредност је људски живот! Нема узвишенијег богатства од деце. То повезује источну и западну цивилизацију. Злочини немају везе с балканским менталитетом. Нема то везе ни са западним вредностима. Још мање с политиком. Злочин је индивидуална ствар. Али, злочинац се не постаје случајно. Преко ноћи. Поготово не у адолесценстком добу. Деца не легну да спавају као анђели, да би се сутрадан пробудила као демони. То није објективно могуће. Увек постоји неки тајни глас, као код Гетеа, Мана или Булгакова. Нек прегледају његов рачунар и мобилни телефон. Нек у скривеним складиштима уређаја и у историји претраге пронађу доказе је ли тај глас био унутрашњи монолог, или е-дијалог?
Опозиција и њима блиски медији и интелектуалци тврде да је главни кривац власт и зато су организовали протесте. Њихов мотив је неискрен. Скривен је иза копрене лажне забринутости. Не може се у једној руци држати јеванђеље саосећања, а у другој була раздора! Ултиматум политичке уцене! Такво саосећање је лажно. Таква емпатија је обмана. Маркетиншки трик. Безосећајни спин. Срачуната диверзија. Чини се да су само чекали неку овакву несрећу, у нади да ће им то омогућити рушење власти и победу на изборима. Је ли у том случају посмртни протест њихова Света лига? Је ли смрт недужних њихова верзија Барутне завере?
Истовремено, питам се је ли систем био добар кад је Драган Чедић код Лесковца убио седморо људи? Је ли систем савршено радио кад су убијени недужни гардисти? Кад су погинули војници на Пасуљанским ливадама? Кад је Душан Маријанац у Футогу ликвидирао оца, супругу и четворогодишњег сина? Је ли систем био савршен кад је земунски клан убио председника владе? Кад је Младен Огулинац из Лединаца силовао и убио осмогодишњу Марију Јовановић? Је ли систем био на врхунцу задатка 2007, кад је Никола Радосављевић ликвидирао деветоро мирних мештана Јабуковца?
Шта је држава урадила након свих тих бестијалних убистава? Ништа! Шта је урађено након злочина у Београду и Младеновцу? Власт је предложила мере за превенцију будућих злочина. Разоружавање грађана. Снижавање границе кривичне одговорности. Пријем још 1.200 полицајаца да обезбеђују школе. Запошљавање већег броја школских психолога. Шта је урадила друга страна? Све те мере одбацила је као недовољне и излишне. Такав неумерени порив и необјективни приступ није користан.
Питам се да ли би истакнути правници и професори били против снижавања границе да се то, не дај боже десило њима, или неком кога познају? Метафизика је добра кад се не тиче личне муке. Кад је то апстрактни случај који се тиче другог. Или других. Цењени професори, уважени стручњаци ствар треба да сагледају из људског угла. Из угла родитеља који су изгубили децу. И то не у ратно доба. Не на линији фронта. Не у саобраћајној незгоди. Изгубили су их јер им је животе из чисте обести одузео њихов школски друг.
И нико од њих није рекао шта ће сада бити с убицом који је изиграо закон? У коју школу ће да иде? Хоће ли да се врати на место злочина? Да седне у прву клупу? Нико од забринутих професора права, психолога и стручњака за лансирање истих прича о добрим душама, које због злостављања и несхваћености постану зле, није одговорио треба ли га пустити међу децу? И с којим правом?
Некима смета одлука о разоружавању. Не разумем зашто? Свим силама су се залагали за укидање служења војног рока. Противе се његовом враћању, иако би тамо могли да пуцају до миле воље. А у исто време траже право да имају пиштоље. Шта ће било ком пристојном човеку оружје? Од кога се брани? Кога хоће да нападне? Треба ли му да би пуцао на свадбама и другим весељима? Или да осигура своју безбедност? Од кога? Чиме се тај уплашени грађанин бави? Ко га угрожава? Док сам био главни уредник претили су ми више пута. Никад нисам помислио да треба да се наоружам. Знао сам, ако хоће да ме претуку или убију, сачекаће ме у мраку. Иза ћошка. Кад се не надам. Као што је и Коста Кецмановић убио своје другове. Кад се нису надали. Кад си на мети нечасних, оружје не служи ничему. Међутим, није без основа ни бојазан да је разоружавање план демијурга из иностранства којима смета слободна Србија.
То не треба тумачити као теорију завере. Сун Цу у Умећу ратовања каже: „Пре него нападнеш непријатељски град, пошаљи шпијуне и убице нек у њему сеју страх и смрт”. Нисам уверен да постоје људи који искрено сматрају логичним да тринаестогодишњаци, којима су тешке торбе, и који се жале на преобимно градиво, унакрсно проучавају законе и кривично-процесно право и пуцају боље од Зоране Аруновић. Кривични законик не читају ни одрасли, а камоли деца. То никог не занима, осим криминални ум. Резултат кошаркашке утакмице не спада у разумне разлоге чак ни за свађу.
Али то може бити подесан изговор за масовно убиство у земљи коју међународна заједница, један део политичких странака и медија представља као заједницу посвађаних и сукобљених људи.
Још шездесетих година 20. века, тимови психилога у САД детектовали су постојање систематске десензибилизације и застрашивања јавности кроз умоболне, ничим изазване масовне злочине и њихову промоцију у медијима. А више научних тимова проучавало је негативне ефекте хроничне изложености насилним видео игрицама и склоности ка насиљу. Научници су установили да поновљена изложеност медијском насиљу развија равнодушност према злочину, смањује емпатију, повећавајући безосећајност и склоност ка насиљу.
Још деведесетих, а нарочито после 2000. године, паралелно с међусобним истребљивањем криминалаца, Србију су поплавиле вести о масовним, необјашњивим цивилним злочинима, које смо познавали само из америчких филмова. Када убице постану људи из нашег комшилука, запрепашћење и самилост ишчезавају. Остаје једино брига за голи живот.
Један део јавности предлаже забрану ријалити програма. Подржавам. Следећи исту логику онда треба забранити све серије на јавном сервису које славе убиство, злочин и криминал. Све филмове и серије о злочинима на кабловским каналима закључати, и учинити их недоступним деци и малолетницима. Ако су им доступни у било које доба дана, деца злочин и криминал неће гледати као нешто грозно и забрањено, него нешто што је прихватљиво и допуштено. Децу треба извући из раља бесмисла и вратити им детињство. У руке им треба ставити књиге и кликере. Лутке и ластише. Ко год мобилни телефон држи за бога дечије среће, вара се. Тај није разумео ни Толкина ни Yеksona. У Палантиру не станује добро, већ око Сауроново. Али, нико од критичара власти није тражио забрану мобилих телефона у школама. Питам се треба ли храм поверења дизати мобилном телефону или врлини? Други траже да се откажу сви догађаји. Да живот стане. То није добро. То не води ничему.
Смрт недужних људи је тужна чињеница која надилази моћ разума. Међутим, Србији треба да настави да живи. Србији треба широки консензус о будућности. Изазови доба у ком владају алгоритми вештачке интелигенције су велики. Треба им ићи у сусрет с вером у врлину. Књиге, књиге, браћо а не звона Тик-тока, Инстаграма и Фејсбука. Несрећу која нас је задесила треба преобликовати у нову наду, нову енергију с којом ћемо нашој деци вратити детињство растерећено од императива егоизма који диктирају друштвене мреже и видео клипови. Безумницима не треба омугућити да нас увуку у нову спиралу мрака. У нову психозу. Ако су убице уистину имале мрачног инспицијента, то је била његова суштинска намера. Да живот стане. Да упропастимо све што смо економски стварали 11 година. Волтер би рекао - треба бити мудар и одмерен у мери у којој су фанатици неразумни.
Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик