Додик: Долина Неретве, место бола и гласне тишине

Српски члан Председништва БиХ Милорад Додик истакао је да је долина Неретве место бола и гласне тишине која и данас, 30 година касније, језиво одзвања као и тог 25. маја 1992. године када је у Брадини почињен страшни маскр над невиним српским цивилима, међу којима је било и деце.



Та тишина, пустош и спаљена српска села боле несмањеном жестином. У Брадини и околним селима, Коњицу и долином Неретве злочинци су извршили етничко чишћење. Припадници муслиманско-хрватских паравојних формација затрли су српско име. Данас само ледени мермерни споменик и обновљени храм пркосно сведоче да су Срби живели на том простору, рекао је Додик у изјави за Срну поводом 30 година од уништења и спаљивања српског села Брадина код Коњица и околних села, када је на најбруталнији начин убијено 48 српских цивила, велики број протеран и одведен у логоре, а Црква Вазнесења Господњег запаљена и срушена.



Он је додао да је сав њихов грех био то што су Срби, због чега су мучки, свирепо и брутално убијани, упитавши шта је и коме су криви недужно дете, жена, старица, старац који су били на кућном прагу и наивно веровали својим комшијама муслиманима и Хрватима.



С тога, указао је српски члан Председништва БиХ, ма где били Срби треба и морају сваки дан, на сваком месту да спомињу, сведоче и чувају сећање на своје невино страдале претке.



Не постоји ништа на овом свету што би оправдало наш заборав, наше сећање и подсећање. То је наша света дужност ради садашњости и будућности, ради наших предака, а посебно потомака. Морамо да говоримо о нашој страдалничкој историји, јер ћемо ми бити криви ако ови трагични догађаји оду у заборав. То не смемо дозволити јер смо већ данас сведоци прекрајања историје, где се само Срби оптужују за злочин. За њих данас нема правде, поручио је Додик.



Он је рекао да заборав не сме и не може бити изговор, те нагласио да ће пуста српска огњишта у долини Неретве и на сваком педљу српске земље живети све док живе у нашим срцима и нашем памћењу.



Брадина, која је пре сукоба било насељена већински српским становништвом, нападнута је 25. маја 1992. године. На ово небрањено насеље напале су муслиманско-хрватске формације.



На најбруталније начине убијено је 48 српских цивила. Преостали су одведени у логоре или протерани, њихова имовина опљачкана, а куће и Црква Вазнесења Господњег запаљени и срушени. Поред цркве, на месту где је сада спомен-обележје, била је масовна гробница.



У логорима Мусале и Челебићи уморена су још 22 становника Брадине.



Пред Хашким трибуналом за злочине над српским становништвом на подручју Коњица осуђени су Есад Ланџо, Здравко Муцић и Хазим Делић.



Преживели расељени Срби из Брадине сваке године у мају долазе из свих делова Републике Српске и Србије, а неретко и прекоокеанских земаља, у обновљену цркву да би одали почаст страдалима и подсетили на злочине које су починили припадници такозване Армије БиХ, Територијалне одбране, ХВО-а, полиције и муслиманских паравојних формација.