Шангају треба простора за младе

Како каже референткиња у МЗ Шангај Славица Петровић, на основу онога шта буде изнесено на тим скуповима, а у сладу с могућностима, биће усмераване активности које треба да побољшају квалитет живота у том делу града. 

– Планирамо доста акција које ће Шангај учинити још лепшим местом за живот – каже Славица Петровић. – Између просторија Месне заједнице и вртића би требало да се направи паркић, као и да се коначно среди фудбалско игралиште, да деца имају где да се играју. Поред тога, обновљени су реквизити на дечјем игралишту у вртићу „Дуга”, у школи је избетониран кошаркашки терен, а Град финасира изградњу школске сале, која је у току и требало би да буде готова до 2018. године. Радиће се и улична расвета, коју ће такође финансирати Град.

По њеним речима, Шангај је мирно место, с око 1.800 становника, од којих је десет одсто ромске националности. Комшије се, каже, слажу, а празне и напуштене куће нису чест призор. Живот у Шагају, по њој, добро функционише, а прошле недеље, када је пукла водоводна цев и избила хаварија, екипе „Водовода” су прискочиле у помоћ и штета је брзо санирана.  Иако Шангајци имају основно за живот – апотеку, пошту, школу, вртић, као и прву ромску библиотеку, односно огранак Градске библиотеке назван по „оцу ромске писмености” Трифуну Димићу, Славица Петровић напомиње да је потребно више простора и садржаја за децу и младе, за игру или тренинге, уз напомену да ће се локалне власти трудити да обезбеде могућост тренирања неког спорта, као што је то био случај и prеthodnih година.

Кажу да је раније, још почетком прошлог века, постојала кафана, тачније биртија, на Дунаву, која се звала „Шангај” и била је добро знана. Када би се говорило о том делу града, тада познатом као Врбак, обавезно би ишла синтагма „Код Шангаја”. Тако и остаде назив тог приградског насеља, које је настало као привремено, а остало и данас на месту некадашње кафане. Занимљив је и податак да је између два светска рата насеље било познато и као „Бранчићево насеље”, по власнику поменуте кафане, Тихомиру Бранчићу.

С њом се слаже и рођени Шангајац, Рамадан, који каже да је у том насељу видан недостатак места на којима би се малишани забављали, као и локала за оне мало старије. Он је указао и на то да у целом Шангају нема ниједне пекаре те се хлеб купује у продавницама, које су, по његовом мишљењу, махом скупе.

– Има радњи, али су цене „надуване” – каже Рамадан. – Ако нешто у граду кошта два динара, овде је три или четири. Хтео – не хтео, мораш да узмеш!       

Д. Ристић