Рит и мочвару заменило новосадско насеље
Можда становници Слане баре не могу да се сложе у вези са северном границом насеља које се под именом Биваљош помињало још пре петнаестак векова јер дилема да ли је реч о Зеленгорској или Улици Паје Радосављевића канда још ни данас није разрешена, али ће се већини Сланобараца кожа најежити, а лице намрштити, ако их поистоветите с Клисом или Видовданским насељем, комшијским деловима које многи све чешће трпају у исти кош.
Поменуто Видовданско насеље било би јужна граница Слане баре, а Клиса сверозападна, док је на источној страни оивичена Великим ритом и Малим Београдом.
Некада је на том локалитету била мочвара, рит, по чему је насеље названо. Упркос томе што се и данас могу чути приче о „преврнутој лађи која је преносила со”, установљено је да на том делу пловних дунавских рукаваца никада није било. Поменути Биваљош био је, у ствари, пустара, чији су врбаци и шипражје, шуме и мочварни терен, били идеална станишта за бројне животињске врсте и богат рибљи фонд.
Свештеник Бранко Ћурчин у књизи „Слана бара некад и сад” из 2002. године, наводи да је канал Мали Стапар – Нови Сад, ископан 1874. године, заправо поделио некадашњу Слану бару на два дела: мањи на десној обали и већи на левој, чији се простор данас званично назива насељем Слана бара.
У „Енциклопедији Новог Сада” др Душана Попова наводи се да су први становници Слане баре били румунски Роми, познатији као коритари. Када је раскрчена њихова прва насеобина, шума надомак Будисаве, били су принуђени на то да се преселе и одабрали су локацију данашње Слане баре. То нису учинили случајно. Напротив, обиље врбака и багремових стабала дуж Канала олакшавало им је проналазак погодног материјала за обраду и израду предмета за домаћинство, по чему су и добили име.
Ако занемаримо крчме, прву кућу на Сланој бари изградио је почетком прошлог века Корнелије Докић, да би две деценије касније Управа града Новог Сада одлучила да сиромнашним породицама, додатно погођеним страхотама Великог рата, подели плацеве. Спрам свеца и тропар, каже изрека, те су и куће од најчешће две просторије грађене од набоја и прекриване трском. Обилне воде често су изазивале поплаве па је терен, кад год је била прилика, насипан земљом.
Мост преко Канала у саставу Међународног пута, чија је градња завршена 1938. године, олакшао је везу мештана тог насеља с градским језгром, а уочи Другог светског рата, уз све чешћу градњу, и прве улице почеле су да добијају обрисе. Пекара „Паун”, рецимо, датира још из тих времена, а отворио ју је Михаило Рашић, који је ту стигао „чак” из Београда.
Месна слава Слане баре је Петровдан, а слави се од 12. јула 1939. године, када је у насељу откривен три метра висок крст у знак сећања на оснивање насеља. Средином 2000-их завршена је и православна црква, Храм Вазнесења Господњег, коју посећују и верници околних насеља.
Некада је Слана бара имала ФК „Јадран”, а данас има „Пролетер”, који се успешно такмичи у Првој лиги, не кријући амбиције да ускоро заигра и у најквалитетнијој, Суперлиги Србије. Када је о спорту реч, свакако треба истаћи и модеран спортски центар „Слана бара” у којем играју рукометаши „Војводине”, тренирају ватерполисти, а базен радо користе и становници оближњих насеља.
У том делу Новог Сада на први поглед су приметне бројне асфалтиране улице, на чему је највећи део становника захвалан, иако има и оних које још увек „чекају на ред”. Куће се граде свакодневно, па слободних плацева такорећи више и нема, а Слана бара је, попут Клисе и Видовданског насеља, још увек „поштеђена” високе градње, што већина овдашњих становника поздравља, мада смо се уверили у то да има и оних који желе урбаније место за живот.
С. Савић
Фото: Архива Дневника