Освануо мурал др Ђуре Штрасера
На зиду куће у којој је живео чувени карловачки лекар др Ђура Штрасер освануо је у петак мурал с његовим ликом и реченица: „Нема више чика Ђуре, да нас прати до матуре“.
Ова зидна слика дело је муралисте познатог под уметничким именом Дерокс, који је већ оставио стваралачки печат у Карловцима насликавши Душка Трифуновића и Бранка Радичевића.
Како сазнајемо од иницијатора тог новог уметничког подухвата, који је желео да остане анониман, као предложак употребљена је фотографија чика Ђуре Штрасера из млађих дана, која је Дероксу највише одговарала за рад. Дело је подржао праунук легенадарног др Штрасера који је и дао фотографију.
Пре мурала који је својеврсни омаж омиљеном лекару, Карловчани су му се одужили назвавши његовим именом улицу у којој му се налазила ординација.
Чика Ђура (1894-1982), који је на рођењу добио име Никола, потиче из познате карловачке породице Штрасер. Штрасерови воде порекло из немачког града Лудвигсбурга у покрајини Баден-Витемберг и махом су били лекари и апотекари. Чика Ђурин деда Лудвиг, апотекар, настанио се у Карловцима у 19. веку дошавши из Тренчина у Словачкој.
Ђура је желео је да буде шумар, али је мајци за љубав отишао на медицину. После завршене гимназије у Карловцима, школовао се у иностранству. Медицину је дипломирао у Грацу 1923. године, а у Београду је специјализирао стоматологију. Између два светска рата радио је у Новом Саду, Београду, Мошорину, Карловцима.
У октобру 1918. године учествовао у оснивању војне болнице у Карловцима и лечио бесплатно са др Обрадом Максимовићем српске војнике. Исто је урадио и по ослобођењу у Другом светском рату. Основао је 1944. године војну болницу у Патријаршијском двору и основној школи која је уједно била и место за опоравак војника из рата. Када је крајем 1945. војна болница распуштена, основао је здравствену станицу у Карловцима, а следеће године и породилиште које је радило до 1963. Тим установама је руководио до 1953. годне када оснива Школску поликлинику.
Карловачки ђаци су га обожавали, ако ни због чег другог, оно јер је добро разумевао њихове потребе за оправдањима. „Дневник“ је 1969. године писао како су се ученици карловачких школа, чувши да њихов омиљени лекар одлази у пензију, спремили да петицијом траже његов повратак на посао. Међутим, схвативши да је та одлука, иако тешка, неопозива, помирили су се с тим и одустали од те намере.
Чика Ђуру памте Карловчани као šaljivyiju и по „сочном“ речнику, а они који су га боље познавали и по томе што је писао песме.
Зорица Милосављевић