На комшијском дивану код Срђана Ђиласа у Земљи чуда
– За мене бити добар комшија значи не угрожавати друге – каже Срђан Ђилас, власник телепске „Земље чуда”, адреналинског парка који не развија само моторику већ и толеранцију, самопоуздање, љубав према природи, али и породичним односима какве су имале генерације из седамдесетих година прошлог века на Новом насељу, где је безбрижно одрастао наш саговорник, сећајући се с носталгијом чувеног бункера према Детелинари, вожње на стиропорима и базања по градилиштима кварта у настајању.
И пре него што је почео разговор с њим на ту тему, идентичан став потврдио је први сусед у Улици Ћирила и Методија, где се налази тај јединствени простор, рекавши да ужива да седи у дворишној башти слушајући „цвркут деце док се играју”. Вођење парка, али и организација разноразних друштвених догађаја, Ђиласа је довела до фантастичних, махом непознатих суграђана са специфичним хобијима и вештинама, и то увек преко личних контаката. Међу њима су љубитељи лего коцака, који од пластичних елемената граде невиђене креације, комшија с Телепа што прави кутије за игру „Есцапе роом”, па и покојни Бане Бошковић, сликар-извођач у Српском народном позоришту, који је украсио и објекат „Земље чуда”, показавши шта све могу две руке и један молер-помоћник.
– Од „Пикантерија”, које у нашој башти окупе тридесетак излагача сопствених рукотворина, углавном жена, направили смо малу фешту, уз di-yеja, децу, хор или оркестар – додаје он, истичући да су у првом плану, испред продаје, дружење и добра енергија. – Телеп нема инцијативе какве имају урбанији квартови. Можда је прејако рећи да смо израсли у културни центар, али можемо се и тако назвати јер мешамо различите делатности и спајамо људе разноликих афинитета. Не боримо се да променимо цео свет јер знамо да ћемо ту битку изгубити, али бар комшијски и новосадски миље полако мењамо и доприносимо колико можемо.
Један од разлога за окупљање свакако је Кликеријада, која привуче више од сто малишана, а захваљујући пријатељима-спонзорима, не плаћају било какве котизације. Штавише, сви бивају награђени, макар сладоледом, док за најуспешније буду обезбеђени корисни поклони, као што су часови у школи страних језика, тренинзи, бицикли, ранци и слично. Врата Адреналин парка увек су широм отворена за посебне категорије деце и младих, посебно из Школе „Милан Петровић”. Сарадња је остварена и с ДИФ-ом, чији им студенти треће године долазе у марту, ради предмета „Активности у природи”. Одатле и регрутују нове заинтересоване за посао током летње сезоне јер је то академцима прилика да практично науче шта значи рад с људима као врста услуге, безбедносне процедуре и, што је најважније, mеnayеrski посао у вези с организовањем догађаја.
Иако је Ђилас прилично старији од момака из Удружења „Ново културно насеље”, врло лако су се препознали у сличним иницијативама и друштвено одговорним акцијама чија је мисија промена свести набоље.
– Живи смо већ шест година, попут НКН-а. Врло радо подржимо сваку њихову акцију, не само тиме што шаљемо људство него и што разглашавамо, а, ако треба, помогнемо материјално и физички. Старији немају толико идеја и енергије, док млађима увек недостаје новца, а у тој спрези дођемо до малих али конструктивних решења. Није важно да се неко лично експонира, већ да то што се дешава око њега има ефекта, а мислим да сам то вођењем Адреналин парка и чланством у Ротари-клубу „Алма Монс” успео. Осим тога, човек треба да побегне од перфекције. Свакоме, кад почне нешто да ствара, у глави се рађа савршена слика, због које успут одустаје јер не може да је постигне. Критика и анализа озбиљно спутавају. А истина је да знатижеља и игра терају човека да прави нове приче – тврди наш саговорник.
Текст и фото: С. Милачић