Данас у прози препознајемо људе, улице којима се крећемо и себе
Новосадска књижевна сцена, с успонима и падовима, бележи своје активно присуство још од 19. века, међутим, након Другог светског рата и у данашњем тренутку можда је најјача у Србији, без поређења са београдском – мишљење је професора светске књижевности Владимира Гвоздена у једном од одговора на питање и тему циклуса „Нови Сад: књижевни или сасвим обичан град?”, који је покренуо, те у Културној станици „Свилара” окупља новосадске, али и друге ауторе који о нашем граду имају шта да кажу.
Врсни познавалац новосадског културног живота током протеклих неколико деценија, књижевник Зоран Ђерић недавно је био гост циклуса, а у фокусу дискусије била су и његова три дела – „Употреба града: савремени новосадски роман”, „Песници Новог Сада” и „Нови Сад: песничка престоница”. Ђерић је, према речима Владимира Гвоздена, у тим делима поставио један занимљив оквир, где говори о овладавању простора и веома помно анализира поједине писце. Како Нови Сад постаје књижевни град у поетичком смислу, а како у политичком, кад је реч о деоби вредности и чулности у једном друштву, и да ли је књижевност довољно призната - нека су од питања која су обележила још једно вече у оквиру циклуса.
– Од почетка студија књижевности, 1979. године, када сам дошао у Нови Сад, размишљао сам о томе да ли је он књижевни и колико – потврђује Зоран Ђерић. – Кад је реч о издавачким кућама и часописима, тада смо имали снажан утицај Београда, као књижевног центра, али исто тако и важне институције у Новом Саду, данас присутне готово два века, Матицу српску од 1826. године и њен Летопис, најстарији књижевни лист, потом млађи лист „Поља”, као и факултет који је имао јаку катедру књижевности, студенте и професоре који су заиста утицали на књижевни живот Новог Сада, али и целе Југославије. Све је то било важно за стварање интензивне књижевне атмосфере у граду. И ми, као студенти, имали смо интзензиван књижевни живот на факултету, Трибини младих, па и на другим местима. Веома рано почели смо да освајамо и кафиће, као просторе за неке промоције, тако да смо на све могуће начине покушавали да учествујемо и стварамо неку књижевну атмосферу.
Са историјског аспекта, антологије Зорана Ђерића сведоче о томе да је Нови Сад већ три и по века, како је навео, књижевни центар Војводине, али и српства у једном периоду.
– Нису разлог за то само Матица српска, Летопис и други књижевни часописи, постојала је тада и Карловачка гимназија, као и велики број књижара, које су истовремено издавале књиге и часописе. Чак су и кафане и ресторани били жива књижевна места, што се може видети на основу сачуваних успомена писаца из 19. века, дневника, романа, па и у поезији. С друге стране, наша проза дуго је била рурална, везана за сеоску средину, чак и кад су писци живели у граду. Тек у 19. веку почело се писати о Новом Саду као простору у којем се одвија радња романа. Данас се посебно млади писци све чешће осврћу око себе и у њиховој прози препознајемо град, улице којима се сви крећемо, просторе у којима боравимо, људе... Мислим да је Нови Сад књижевни град знатно више него што се то чини обичном Новосађанину. У поређењу са другим градовима, имамо много издавачких кућа, књижара, промоција и места на којима се промовише књижевност – закључује Зоран Ђерић.
Текст и фото: Б. Павковић