ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Путешествија зрнастог равничарског рода

Како је сведочио градски апотекар Франц Шамс, описујући динамичан живот наше вароши и просперитет везан за реку: „Бродови од најмањих до највећих врста налазе се укотвљени на левој обали дунавској. Тамо се виде лађе које, носећи шест до осам хиљада мерица жита, секу Дунав нагоре и надоле; њих је матица реке водила низводно, а робијаши осуђени на тешки рад вукли су лађе уз воду.”

Превоз житарица воденим путем био је не само мукотрпан, услед бројних препрека дуж речних обала, већ и врло ризичан због разбојника – пустахија који су га пресретали. Трговци се сигурније нису осећали ни на копну,  те је роба транспортована у кириџијским караванима, које је чинило и до десет сељачких кола са арњевима, у пратњи наоружаних људи. Прилике ће се поправити после Првог светског рата, с појавом железнице и шлепова које су вукли парни и моторни реморкери.

Међу првим познатим новосадским трговцима житом остали су упамћени Живко Суботић, Манојло Давидовић, те Лазар Дунђерски, али и остали чланови његове породице. Наиме, осим што је имао сопствену производњу пшенице, Лазар је навелико куповао робу по целој Бачкој и у Банату и располагао сопственим лађама, а у Сентомашу (данашњем Србобрану) имао велики магазин. У Новом Саду је 1896. саградио кућу на углу Кисачке и Темеринске улице, у непосредној близини Житне пијаце. Осим њега, у Шематичком алманаху из 1936. наводе се фирме „Бау и компанија”, „Продуктива”, као и конкуренти Лео Вајс, Фрања Сиртеш, Оскар Шозбергер и Бела Голд. С обзиром на везе са трговцима у Пешти и Бечу, па и на способност да процене прави квалитет пшенице, јечма, зоби и кукуруза.

Прва Житна пијаца протезала се од данашњег хотела „Војводина” до Јерменске цркве, на коју нас сећају споменик и костурница испред Пупинове плате, а на месту старе поште налазила се општинска вага. Одатле је пијаца 1850. премештена на трг који су пресецале Темеринска, Кисачка, Ћурчијска и Казанџијска улица и „крунисана” крстом од ердељског црвеног мрамора, који је после једног века пренет на Алмашко гробље. Многим трговцима није било право због ове селидбе из центра града, те су се Магистрату пожалили да је на новом месту премало простора не само за њих већ и за поштанска кола, која сваког дана муку муче са светином кад треба да прођу Темеринском улицом. Магистрат за то није имао слуха, сматрајући да је место идеално, будући да су му у комшилуку била многа свратишта, гостионице са конацима, стајама и шупама за коње и кола, те добрим бунарима, магацини за жито и чардаци за кукуруз, погодни за лагеровање намирница за продају.

Јаков Игњатовић, који је радо обитавао у гостионици „Код три круне” на углу Кисачке и Темеринске, где је нарочита гужва била пијачним данима – уторком и суботом, у недовршеном роману „Трпен-спасен” помиње Житну пијацу, на коју је „сваки Новосађанин поносит”.

„Ако си у друштву или на пароброду са каквим Новосађанином, а ти пази да у разговору не изрекнеш како има још гдегод такве пијаце на свету, јер ће се на те сажаљиво осмехнути. Како сравниш у томе друго место са Новим Садом, правиш рђав утисак. Ова варош не броји потпуно двадесет хиљада житеља. А трговаца има толико да кад би сви трговци у Јевропи изгинули, могла би се сва Јевропа с њима насадити и накаламити”, вели Игњатовић.

Нова Житна пијаца изграђена је 30-их година 20. века на месту старог Јовановског гробља и порушене цркве, које данас носи име Житни трг. После Другог светског рата изгубила је некадашњу намену, те ју је заменио надалеко познати Најлон.

С. Милачић