ЦРТИЦЕ ИЗ ИСТОРИЈЕ Холивудски а наш – Светислав Петровић, НОВОСАДСКИ РУДОЛФ ВАЛЕНТИНО (ВИДЕО)
Из Српског народног позоришта, по површини највећег у земљама екс-Југославије, потекао је и глумац Светислав Петровић, који је између два рата остварио завидну, такорећи холивудску каријеру, а колико је био популаран може се прочитати у „Политици” из 1929. године.
Она бележи да је током његове посете Београду на улицу изашло 20.000 људи, међу којима су предњачиле жене, будући да је био наочит мушкарац, те нису презале ни да се баце пред његов аутомобил. А посебну част приредио му је краљ Александар лично, уручивши му током пријема Орден Светог Саве првог степена за допринос популаризацији филмске уметности.
Полиција је правила реда и у Новом Саду, кад је домаћи Рудолф Валентино дошао да обиђе мајку, а девојке су му бацале марамице као израз наклоности. Открио га је редитељ „Казабланке” Мајкл Кертиз, снимајући „Даму са сунцокретом”, док су га продуценти прекрстили у Ивана јер им је било компликовано да изговорају његово право име. Један од филмова који је обележио његову каријеру јесте „Живот принцезе Сиси”, где је глумио доктора Фалка заједно са Роми Шнајдер. Ето још једне додирне тачке са Српском Атином, која на острвцу у Дунавском парку има врбу посвећену Елизабети Баварској, од милоште званој Сиси.
Светислав Иван Петровић, рођен 1. јануара 1894. у Новом Саду, био је први Србин који се између два светска рата прославио на европском филмском платну. Иако се најпре уписао на студије политехнике у Будимпешти, убрзо је напустио академску клупу и посветио се глуми, у чему су му ишли у прилог физички атрибути. Прича се да је знао пет светских језика, али се увек потписивао на ћирилици.
Поред запажених француских остварења „Уметничка душа”, „Гола жена” и „Сирена Моргана”, са нашом дивом Итом Рином снимио је „Принцезу корала” (1937) на Јадрану, што је један од првих копродукцијских филмова тадашње Југославије. После Другог светског рата боравио је краће време на нашим просторима снимајући словеначки филм „Далматинска свадба”, где је тумачио једну од главних рола.
Иако је под нацистичким режимом углавном глумио у љубавним филмовима, после Другог светског рата комунисти су му забранили повратак у земљу, те је сахрањен 18. октобар 1962. у Минхену. Од 1945. до краја живота имао је мање роле, а најзначајнији филм у ком се појавио јесте трилер Луја Мала „Лифт за губилиште” са Морисом Ронеом, Жаном Моро и Лином Вентуром, док је последњи „Путовање”, који је режирао Анатоле Литвак.
С. Милачић
