(ФОТО) ГРАЂАНСКА ИНИЦИЈАТИВА ВРАЋА СЈАЈ ЗАБОРАВЉЕНИМ СИМБОЛИМА СУБОТИЦЕ Засукали рукаве и латили се четки, фарбају капије у центру града
У срцу војвођанске равнице, град сецесије и мултиетничке хармоније поново проналази свој идентитет кроз неочекиван симбол – старе градске капије.
Неформална група ентузијаста "Subotica is not dead" покренула је акцију која постепено мења визуру центра, враћајући живот детаљу који је деценијама био препуштен зубу времена.
Суботица, тај архитектонски драгуљ северне Бачке, деценијама је спавала под слојевима заборава. Некадашње отмене капије, које су биле више од пролаза – биле су сведочанства животних прича, сусрета, прослава остале су орунуле и заборављене. Данас, међутим, ови заборављени “временски портали” постају манифесто урбане регенерације која долази на иницијативу самих грађана.
"Проводим све више времена у Суботици, али и даље сам на релацији Њујорк-Суботица. Дизајн ентеријера, али урбанизам је била моја велика љубав. Ово је прилика да дам нешто своме граду и одзив је велик. Задовољна сам. Пројекат 'Врата' је замишљен да се офарба 20 капија у центру града и имамо дозволе," објашњава Наталија Бока, једна од покретачица иницијативе.
Од пасивности до акције
У доба када се грађани често жале на стање јавних простора, али ретко предузимају конкретне кораке, ова Наталија је одлучила да прекине круг незадовољства. Уместо чекања на институционална решења, засукали су рукаве и латили се четки. Њихово деловање је почело готово неприметно. Прво су уредили неколико жардињера, затим, јавни тоалет, да би се данас развило у озбиљан покрет урбане ренесансе и улепшавање Суботице.
Посебност иницијативе није само у естетском унапређењу, већ у постављању фундаменталног питања: коме припада јавни простор? Ко је одговоран за његову одрживост? Док велике инвестиције често заобилазе стварне потребе локалне заједнице, ови активисти фокусирају се управо на оне детаље који чине свакодневицу грађана.
"Ако ја желим да живим у лепшем граду, онда и ја морам да допринесем. Има јако лепих капија и многе су уништене графитима, а прелепе су јер су у висини очију," истиче Наталија, указујући на често предвиђену чињеницу. А то је да лепота града није само у монументалним здањима, већ и у детаљима који су на дохват руке.
Можда најинтригантнији аспект целе приче је животни пут саме Наталије Бока. Док многи са наших простора маштају о животу у светским метрополама, она је одабрала неуобичајену комбинацију – живот између Њујорка и Суботице. Уместо да завичај посматра с носталгичне дистанце, одлучила је активно обликовати његову садашњост и будућност.
За њу, Суботица није провинцијски заборав на маргинама европских збивања, већ платно пуно потенцијала. Свака фасада, сваки трг, сваки заборављени пролаз носи трагове аустроугарске архитектонске раскоши која чека своје ново читање. У времену када многи траже идентитет у глобалним трендовима, она га налази у локалном наслеђу.
Посебна вредност иницијативе је њена инклузивност. У друштву све дубљег социјалног раслојавања, овде постоји улога за свакога. Без обзира на професију, године или финансијске могућности, свако може да донира материјал, издвојити неколико сати за бојење, припремити освежење за волонтере, или једноставно поделити причу на друштвеним мрежама. Сваки допринос је део мозаика промене.
Када пролазници застану да посматрају волонтере како обнављају капију, често се развије спонтани разговор о историји зграде, некадашњим станарима, анегдотама из прошлости. Тако се не обнавља само физички изглед, већ и колективно памћење града – она невидљива али суштинска компонента урбаног идентитета.
Свака уређена капија није само естетски помак, већ и јасна порука. Да град није напуштен, није предвиђен само за комерцијалне садржаје или туристичке фотографије. Он је жив организам који се развија кроз бригу својих становника. И та брига је заразнија него што се мисли.
За разлику од мегаломанских пројеката који често доминирају урбаним развојем, ова иницијатива почива на филозофији малих корака. Уместо да чекају свеобухватну реконструкцију која можда никада неће доћи, ови активисти бирају приступ "један по један" – капија по капија, зграда по зграда, улица по улица.
Капије Суботице тако постају више од архитектонских елемената. Оне су доказ да град припада онима који га воле довољно да преузму иницијативу, не чекајући да неко други реши проблеме.
У времену када се толико тога чини бездушним и отуђеним, ова иницијатива враћа веру да сви заједно можемо малим корацима нешто предузети и уредити свој град.