(FOTO) GRAĐANSKA INICIJATIVA VRAĆA SJAJ ZABORAVLJENIM SIMBOLIMA SUBOTICE Zasukali rukave i latili se četki, farbaju kapije u centru grada
U srcu vojvođanske ravnice, grad secesije i multietničke harmonije ponovo pronalazi svoj identitet kroz neočekivan simbol – stare gradske kapije.
Neformalna grupa entuzijasta "Subotica is not dead" pokrenula je akciju koja postepeno menja vizuru centra, vraćajući život detalju koji je decenijama bio prepušten zubu vremena.
Subotica, taj arhitektonski dragulj severne Bačke, decenijama je spavala pod slojevima zaborava. Nekadašnje otmene kapije, koje su bile više od prolaza – bile su svedočanstva životnih priča, susreta, proslava ostale su orunule i zaboravljene. Danas, međutim, ovi zaboravljeni “vremenski portali” postaju manifesto urbane regeneracije koja dolazi na inicijativu samih građana.
"Provodim sve više vremena u Subotici, ali i dalje sam na relaciji Njujork-Subotica. Dizajn enterijera, ali urbanizam je bila moja velika ljubav. Ovo je prilika da dam nešto svome gradu i odziv je velik. Zadovoljna sam. Projekat 'Vrata' je zamišljen da se ofarba 20 kapija u centru grada i imamo dozvole," objašnjava Natalija Boka, jedna od pokretačica inicijative.
Od pasivnosti do akcije
U doba kada se građani često žale na stanje javnih prostora, ali retko preduzimaju konkretne korake, ova Natalija je odlučila da prekine krug nezadovoljstva. Umesto čekanja na institucionalna rešenja, zasukali su rukave i latili se četki. Njihovo delovanje je počelo gotovo neprimetno. Prvo su uredili nekoliko žardinjera, zatim, javni toalet, da bi se danas razvilo u ozbiljan pokret urbane renesanse i ulepšavanje Subotice.
Posebnost inicijative nije samo u estetskom unapređenju, već u postavljanju fundamentalnog pitanja: kome pripada javni prostor? Ko je odgovoran za njegovu održivost? Dok velike investicije često zaobilaze stvarne potrebe lokalne zajednice, ovi aktivisti fokusiraju se upravo na one detalje koji čine svakodnevicu građana.
"Ako ja želim da živim u lepšem gradu, onda i ja moram da doprinesem. Ima jako lepih kapija i mnoge su uništene grafitima, a prelepe su jer su u visini očiju," ističe Natalija, ukazujući na često predviđenu činjenicu. A to je da lepota grada nije samo u monumentalnim zdanjima, već i u detaljima koji su na dohvat ruke.
Možda najintrigantniji aspekt cele priče je životni put same Natalije Boka. Dok mnogi sa naših prostora maštaju o životu u svetskim metropolama, ona je odabrala neuobičajenu kombinaciju – život između Njujorka i Subotice. Umesto da zavičaj posmatra s nostalgične distance, odlučila je aktivno oblikovati njegovu sadašnjost i budućnost.
Za nju, Subotica nije provincijski zaborav na marginama evropskih zbivanja, već platno puno potencijala. Svaka fasada, svaki trg, svaki zaboravljeni prolaz nosi tragove austrougarske arhitektonske raskoši koja čeka svoje novo čitanje. U vremenu kada mnogi traže identitet u globalnim trendovima, ona ga nalazi u lokalnom nasleđu.
Posebna vrednost inicijative je njena inkluzivnost. U društvu sve dubljeg socijalnog raslojavanja, ovde postoji uloga za svakoga. Bez obzira na profesiju, godine ili finansijske mogućnosti, svako može da donira materijal, izdvojiti nekoliko sati za bojenje, pripremiti osveženje za volontere, ili jednostavno podeliti priču na društvenim mrežama. Svaki doprinos je deo mozaika promene.
Kada prolaznici zastanu da posmatraju volontere kako obnavljaju kapiju, često se razvije spontani razgovor o istoriji zgrade, nekadašnjim stanarima, anegdotama iz prošlosti. Tako se ne obnavlja samo fizički izgled, već i kolektivno pamćenje grada – ona nevidljiva ali suštinska komponenta urbanog identiteta.
Svaka uređena kapija nije samo estetski pomak, već i jasna poruka. Da grad nije napušten, nije predviđen samo za komercijalne sadržaje ili turističke fotografije. On je živ organizam koji se razvija kroz brigu svojih stanovnika. I ta briga je zaraznija nego što se misli.
Za razliku od megalomanskih projekata koji često dominiraju urbanim razvojem, ova inicijativa počiva na filozofiji malih koraka. Umesto da čekaju sveobuhvatnu rekonstrukciju koja možda nikada neće doći, ovi aktivisti biraju pristup "jedan po jedan" – kapija po kapija, zgrada po zgrada, ulica po ulica.
Kapije Subotice tako postaju više od arhitektonskih elemenata. One su dokaz da grad pripada onima koji ga vole dovoljno da preuzmu inicijativu, ne čekajući da neko drugi reši probleme.
U vremenu kada se toliko toga čini bezdušnim i otuđenim, ova inicijativa vraća veru da svi zajedno možemo malim koracima nešto preduzeti i urediti svoj grad.