КЛЕЧАЊЕ У ЦРКВИ Када је дозвољено, а када строго забрањено? ВЕЋИНА ВЕРНИКА ГРЕШИ У ОВОМЕ!
Клечање у православној цркви често се сматра изразом дубоке понизности, покајања и молитве, али за разлику од западне хришћанске традиције, у православљу постоје врло прецизна правила када се клечи – и још важније, када се не клечи.
Иако многи верници, из личне побожности, често клече у тренуцима молитве, важно је знати да у оквиру православне литургијске праксе клечање није увек примерено, а током одређених периода чак је и забрањено.
Када се клечи?
У православним храмовима, клечање је дозвољено и подстиче се у тренуцима дубоке молитве и покајања, нарочито ван редовних литургијских служби. Током вечерњих молитви, молитви пред причешће, као и током појединих молитвених канона, клечање има посебно место.
Такође, током молитава на литији, молитви за упокојене, као и у личним молитвама, верници често клече из осећаја дубоке вере и понизности.
Када се не клечи?
Мало познато, али веома значајно правило православне Цркве јесте да се током Недеље и у току великих празника – не клечи. Ово се односи посебно на време литургије, јер је недеља дан Васкрсења Христовог, и симболично означава победу над смрћу – дан радости и устајања, а не покајања.
Клечење током Великог поста
Велики пост је период покајања, поста и припреме за Васкрс, и тада је клечање најчешће и најинтензивније. Током великопосних вечерњих молитви, нарочито при читању Великог канона Андреја Критског, верници клече и чине велики број метанија – дубоких поклона или падања ничице, као израз најдубље понизности.
