УЗ ОДЛАЗАК ФИЛИПА ДАВИДА (1940 - 2025) Кукавички је ћутати
У само неколико дана српска књижевност остала је без четири велика писца: Радивоја Шајтинца, Отал Толнаија, Иштвана Домонкоша и сада Филипа Давида.
Дипломирао је Давид на Филолошком факултету и на Академији за позориште, филм, радио и ТВ. Током списатељске каријере, која је трајала дуже од пола века, објавио је десетак књига приповедака и есеја, а као драматург, косценариста или сценариста радио је, између осталих, на филмовима Окупација у 26 слика, Пад Италије, Вечерња звона, Ко то тамо пева, Буре барута, Посебан третман. Аутор је три романа, од којих му је „Кућа сећања и заборава” донела Нинову и регионалну награду „Меша Селимовић” а проглашена је и за најбољу књигу у јавним библиотекама Србије. Тим се својим романом, како је констатовала проф. др Оливера В. Радуловић, уклопио у контекст дела написаних на српском језику која се баве јеврејском породичном трагедијом у рату а чији су аутори његови савременици Данило Киш (Рани јади, Башта, пепео, Пешчаник) и Давид Албахари (Опис смрти, Цинк, Мамац). „Наведене писце духовним сродницима не чини само тематика логора, већ и епистоларни поступак преко увођења аутентичних писама из логора као сведочанстава сродних дневничкој форми присутној у Кући сећања и заборава.”, навела је проф. др Оливера В. Радуловић.
„Говорећи уопштено о свом стваралаштву у интервјуу за новосадски часопис „Поља”, Филип Давид је навео да пажљиво читање романа које је написао може открити и дубље слојеве његове фантастике. „А то је инспирација једним хаотичним светом у распаду у којем се постављају нека од егзистенцијалних питања смисла нашег постојања, питања морала, толеранције...”, навео је писац. „У есејистичком раду, а и јавном деловању, ја сам много директнији, много полемичнији. Кукавички је ћутати тамо где доминирају лицемерје, корупција, лажи, мржња. Кукавички је ћутати док око вас све гори, чине се преваре, злочини, а најгори се представљају као најбољи”.