ПРИЧА „ДНЕВНИКА” Како сам добио Нобелову награду

Ђорђе Писарев

Пошто нисам видео образложење нисам баш знао зашто сам лауреат, али је могуће да сам Нобела добио за књижевност јер сам на том пољу постигао евидентне резултате и није да се хвалим, нисам видео ко би ми на пољу писане речу, у овом тренутку, могао бити такмац. Опет, кад мало боље размислим, могуће је да сам награду заслужио својим исцрпним изучавањем снова, јер сам се томе поприлично посветио последњих година, поготово од када сам најзад успео да се докопам заслужене пензије. Моја теорија је била, укратко, да су наши снови само трагови давно изгубљене прошлости, тј, лирски казано, магле сећања. Било је заиста мукотрпно стићи до ових сазнања јер сам, изучавајући и анализирајући, проводио и по двадесет часова спавајући. (Имао сам срећу да ме је у овоме подржавао мој мачак Фибислав коме није било тешко да се жртвује како зарад науке, тако и због љубави према мени.)

Да би ми награда била уручена морао сам обавезно да присуствујем церемонији: па не даје се милион евра на лепе очи! Али, ја не само што немам појма где је Стокхолм, него не знам ни како тамо да стигнем, а шведски језик ми је потпуна непознаница. То је валда језик којим говоре Швеђани али, евидентно, ја нисам Швеђанин. У реду је, речено ми је, шведски и не говори нико осим Швеђана, баш као што ни српски не говори нико ко није Србин, а и они то чине туц-муц. Дакле, могу своју беседу да изговорим на енглеском. Ја се, додуше, често правим да сам Енглез – “Шта се ту правиш ко да си Енглез!” - али тај језик ми је такође непознаница, нећу валда водити преводиоца, срамота је. Ма, немојте компликовати, само дођите, смислићемо већ нешто, па макар говорили на индијанском. Али, ја не знам ни индијански. Па шта, рекоше они хладнокрвно, не знамо ни ми.

Прва етапа моје мале авантуре била је успешна, бар што се тиче доласка у Скокхолм. Проблем је у томе што не знам где треба да идем да би би ми била уручена награда која ми је, када мало боље размислим, додељена за серију микро – мапа које сам својевремено одштампао у сада свим туристима омиљеном бедекеру “Микро Атлас”. Суштина је била у томе да сам се бавио фрагментима, а не свеукупним приказима градова, области, држава и континената. Онај ко би имао намеру да их користи на макро плану морао је знати да сложи микро – планове као пазле да би стекао шири (користан) увид. Нажалост, нисам понео ниједан комплет и како сада да се снађем? Можда када бих у Стокхолму пронашао неког озбиљног филателисту, јер су микро –мапе штампане и у формату поштанских марака, али опет би се у томе испречила чињеница да не говорим шведски, а Швеђани, а камоли шведски филателисти, не говоре ниједан други језик осим сопственог. 

Не могу да се вратим кући јер не знам где је аутобуска станица, немам појма ни где спавају возови, а авиони и аеродром су тек тешке мисаоне чињенице. На крају, па немам ни пара, јер нисам понео ни динара рачунајући да ће ми новчани део Нобелове награде бити довољан да покријем трошкове пута, а ја тај новац нисам успео да узмем. Дакле, новца немам, да се снађем не умем, људе око себе не разумем и прети ми опасност да овде, у Стокхолму, останем заувек. (И лутам све виткији и виткији, стокхолмски улицама, и то у фраку који сам пупио за церемонију.) Новац ме чека, али не знам како да га преузмем, што је велика штета не само за мене: планирао сам да купим један станчић у Паризу и други у Ел Еју, тек толико да имам где да преспавам када тамо тркнем викендом, можда и кућу у Херцег Новом – имао је Андрић, па што не бих и ја, човек који држи до статуса не треба да се обазире на ситнице - а и жена се пријавила с жељом да јој најзад обновим породичну кућу у Визићу која се срушила. Оставио бих мало пара за цигарете и алкохол, а уколико би нешто преостало радо бих то дао у хуманитарне сврхе јер, што се каже, није бег циција. 

Тако је испало, а то сам већ годинама објашњавао пријатељима и колегама у Србији, да је лако добити Нобелову награду. Тврдио сам чак, са потпуним убеђењем, да ћу је баш ја, други међу Србима, лако добити под условом да ме нако прерано не убије или да ми се не деси нека друга глупа, непланирана несрећа. Читао сам, наиме већ годинама књиге својих конкурената из региона и знао сам да ми они су ни до колена. Ипак сам ја много даровитији, за њих апсолутно писац без премца. 

Додуше, нисам рачунао да је награду тако тешко преузети. Рекли су ми да је и Дилан имао сличне проблеме, али он је на крају успео да се снађе. Покушао сам да га пронађем, да ми да неки савет – а што да не, ипак смо ми некакве колеге  – али он одбија да јави. Можда га је срамота што је тамо у Комитету нешто смувао па неће да ми призна, а можда га је и стид што не зна српски; не би требало, па ни ја не знам енглески. Можемо да се споразумемо на индијанском, који не знамо ни један ни други, а можемо и да се правимо луди, као Енглези, шта фали?