PRIČA „DNEVNIKA” Kako sam dobio Nobelovu nagradu

Đorđe Pisarev

Pošto nisam video obrazloženje nisam baš znao zašto sam laureat, ali je moguće da sam Nobela dobio za književnost jer sam na tom polju postigao evidentne rezultate i nije da se hvalim, nisam video ko bi mi na polju pisane reču, u ovom trenutku, mogao biti takmac. Opet, kad malo bolje razmislim, moguće je da sam nagradu zaslužio svojim iscrpnim izučavanjem snova, jer sam se tome poprilično posvetio poslednjih godina, pogotovo od kada sam najzad uspeo da se dokopam zaslužene penzije. Moja teorija je bila, ukratko, da su naši snovi samo tragovi davno izgubljene prošlosti, tj, lirski kazano, magle sećanja. Bilo je zaista mukotrpno stići do ovih saznanja jer sam, izučavajući i analizirajući, provodio i po dvadeset časova spavajući. (Imao sam sreću da me je u ovome podržavao moj mačak Fibislav kome nije bilo teško da se žrtvuje kako zarad nauke, tako i zbog ljubavi prema meni.)

Da bi mi nagrada bila uručena morao sam obavezno da prisustvujem ceremoniji: pa ne daje se milion evra na lepe oči! Ali, ja ne samo što nemam pojma gde je Stokholm, nego ne znam ni kako tamo da stignem, a švedski jezik mi je potpuna nepoznanica. To je valda jezik kojim govore Šveđani ali, evidentno, ja nisam Šveđanin. U redu je, rečeno mi je, švedski i ne govori niko osim Šveđana, baš kao što ni srpski ne govori niko ko nije Srbin, a i oni to čine tuc-muc. Dakle, mogu svoju besedu da izgovorim na engleskom. Ja se, doduše, često pravim da sam Englez – “Šta se tu praviš ko da si Englez!” - ali taj jezik mi je takođe nepoznanica, neću valda voditi prevodioca, sramota je. Ma, nemojte komplikovati, samo dođite, smislićemo već nešto, pa makar govorili na indijanskom. Ali, ja ne znam ni indijanski. Pa šta, rekoše oni hladnokrvno, ne znamo ni mi.

Prva etapa moje male avanture bila je uspešna, bar što se tiče dolaska u Skokholm. Problem je u tome što ne znam gde treba da idem da bi bi mi bila uručena nagrada koja mi je, kada malo bolje razmislim, dodeljena za seriju mikro – mapa koje sam svojevremeno odštampao u sada svim turistima omiljenom bedekeru “Mikro Atlas”. Suština je bila u tome da sam se bavio fragmentima, a ne sveukupnim prikazima gradova, oblasti, država i kontinenata. Onaj ko bi imao nameru da ih koristi na makro planu morao je znati da složi mikro – planove kao pazle da bi stekao širi (koristan) uvid. Nažalost, nisam poneo nijedan komplet i kako sada da se snađem? Možda kada bih u Stokholmu pronašao nekog ozbiljnog filatelistu, jer su mikro –mape štampane i u formatu poštanskih maraka, ali opet bi se u tome isprečila činjenica da ne govorim švedski, a Šveđani, a kamoli švedski filatelisti, ne govore nijedan drugi jezik osim sopstvenog. 

Ne mogu da se vratim kući jer ne znam gde je autobuska stanica, nemam pojma ni gde spavaju vozovi, a avioni i aerodrom su tek teške misaone činjenice. Na kraju, pa nemam ni para, jer nisam poneo ni dinara računajući da će mi novčani deo Nobelove nagrade biti dovoljan da pokrijem troškove puta, a ja taj novac nisam uspeo da uzmem. Dakle, novca nemam, da se snađem ne umem, ljude oko sebe ne razumem i preti mi opasnost da ovde, u Stokholmu, ostanem zauvek. (I lutam sve vitkiji i vitkiji, stokholmski ulicama, i to u fraku koji sam pupio za ceremoniju.) Novac me čeka, ali ne znam kako da ga preuzmem, što je velika šteta ne samo za mene: planirao sam da kupim jedan stančić u Parizu i drugi u El Eju, tek toliko da imam gde da prespavam kada tamo trknem vikendom, možda i kuću u Herceg Novom – imao je Andrić, pa što ne bih i ja, čovek koji drži do statusa ne treba da se obazire na sitnice - a i žena se prijavila s željom da joj najzad obnovim porodičnu kuću u Viziću koja se srušila. Ostavio bih malo para za cigarete i alkohol, a ukoliko bi nešto preostalo rado bih to dao u humanitarne svrhe jer, što se kaže, nije beg cicija. 

Tako je ispalo, a to sam već godinama objašnjavao prijateljima i kolegama u Srbiji, da je lako dobiti Nobelovu nagradu. Tvrdio sam čak, sa potpunim ubeđenjem, da ću je baš ja, drugi među Srbima, lako dobiti pod uslovom da me nako prerano ne ubije ili da mi se ne desi neka druga glupa, neplanirana nesreća. Čitao sam, naime već godinama knjige svojih konkurenata iz regiona i znao sam da mi oni su ni do kolena. Ipak sam ja mnogo darovitiji, za njih apsolutno pisac bez premca. 

Doduše, nisam računao da je nagradu tako teško preuzeti. Rekli su mi da je i Dilan imao slične probleme, ali on je na kraju uspeo da se snađe. Pokušao sam da ga pronađem, da mi da neki savet – a što da ne, ipak smo mi nekakve kolege  – ali on odbija da javi. Možda ga je sramota što je tamo u Komitetu nešto smuvao pa neće da mi prizna, a možda ga je i stid što ne zna srpski; ne bi trebalo, pa ni ja ne znam engleski. Možemo da se sporazumemo na indijanskom, koji ne znamo ni jedan ni drugi, a možemo i da se pravimo ludi, kao Englezi, šta fali?