(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: СРБОЉУБ СРБА САРАТЛИЋ! Творац великих шампиона, али и великих људи
Када нешто старије Новосађане упитате знају ли ко је Србољуб Срба Саратлић (89), убеђени смо, само ретки неће знати о коме је реч. Својим упорним, али и надасве успешним спортским радом, оставио је дубок траг у великој вароши у Панонској равници, чиме је свакако заслужио значајно место међу бесмртницима.
Србино име, то можемо скоро да тврдимо, живеће још дуго, као пример тога шта посвећеност послу којим се човек бави, али и безусловна љубав одабраној професији, доносе за резултат. У Саратлићевом случају, то су спортски асови, освајачи олимпијских и многих других медаља, али и факултетски образовани, здрави и прави људи, чиме се наш данашњи саговорник посебно дичи.
– На свет сам дошао 1935. године, баш овде где се и данас налазимо, али на другом крају дворишта – рекао је Срба, који, са супругом Јаном, живи готово у центру Новог Сада. – Подбара, на којој се моја кућа налази, тада није изгледала као данас: није било асфалтираних улица, већ су то били земљани сокаци, права голет. На крају моје улице налазиле су се, да тако кажем, будице, где су рибари продавали свој улов, мало испред данашње Рибље пијаце. Мама није никада била запослена у некој фирми, а тата Милан био је родом из Турјака, у Босни и Херцеговини. Када је почео Први светски рат, пребегао је у Србију и био мобилисан, па је четири године провео у Великом рату. Остао је после у Новом Саду, засновао је породицу и тако је, ето, то било.
Дизање моста у ваздух
За време окупације, док су се играли, Срба и његови другари били су сведоци трагичне сцене, када су Немци у ваздух подигли мост „Франца Јозефа“.
„Играли смо се и, неочивано, били сведоци тренутка када су Немци мост дигли у ваздух. Памтим то као данас да видим: два човека су прелазила мост с петроварадинске стране ка граду, када је дошло до страшне експлозије. Они су били негде на половини и сигурно је да су обојица тог тренутка погинули”.
Најраније дане Саратлић овако памти:
– Школовање сам почео баш те године када је почео Други светски рат, у Новосадској српско-грчко-источно вероисповедној основној школи, како се она за време окупације звала и налазила се у Николајевској порти. Пре и после, била је то школа „Др Светозар Милетић“. После сам ишао у Змај Јовину гимназију, али нас је било пуно, па је један део мушкараца био пребачен у Футошку улицу, где је данас електро-техничка школа, и ту смо матурирали. На факлутет сам кренуо, али то је већ било климаво... Желео сам да похађам ДИФ на Универзитету у Београду, положио сам три испита, али ме је дневна политика „ударала у главу“ и то ме је одбило. Тада је наишао један диван професор, пре свега човек, који је био предан спорту и подучавао нас је да будемо људи пре свега.
Интересовање за спорт се код Србе јавило још у најранијој дечачкој доби.
– Почео сам, још као дете, да пливам. И нисам то научио на Дунаву, већ сам с породицом био на летовању у Сан Рему, у Италији, где сам, са само четири године - пропливао. То је било давне 1939. године и та „болест“ за водом више никада ме није напустила. Поред тога, 1944. године, с доласком Руса који су ишли ка Берлину, на некадашњем Славијином игралишту, поред данашњег канала, било је место где су били смештени мали авиони. С двојицом другова с Подбаре, отишао сам тамо и један Рус ме је убацио у „поликарац“, авион ПО-2, сместио на предње седиште, он је сео иза и направили смо један круг изнад Новог Сада и заразио сам се и љубављу према авионима. Нажалост, Руси су убрзо отишли даље и више није имао ко да нас воза. Играли смо, наравно, и фудбал, али онда смо имали само крпењаче, што нам није сметало да свакодневно и упорно јуримо за том „лоптом“ и шутамо је. Чинило смо то на игралишту, уз Дунав, које је имало чак и голове.
„Пуно сам учио”
Иако сам није успео да стекне факултретску диплому, Срба Саратлић никада није бежао од учења и спортског усавршавања.
„Учио сам најпре од људи у клубу, а када сам одлучио да се посветим тренерском послу, пуно сам путовао. Време сам проводио у Канади, у Чешкој, два пута сам био у некадашњем СССР-у, Шведској... Питам ја вас, где данашњи тренери одлазе по искуство?”
Веслање је у Саратлићев живот ушло напречац.
– Имао сам у клубу Данубиус 1885, ујака, који је пре рата био веслач и имао је своју кабину. Отишао сам тамо после рата и гледао како момци веслају, мада су имали само три чамца. Званично сам се у клуб учланио 22. марта 1950. године и тај дан не могу никада да заборавим. Био сам опчињен скифом, односно жељом да веслам сам. Међутим... Постојао је утврђени редослед, па сам на почетку веслао у школском четверцу, а ја сам тако желео да будем сам у чамцу. Нисам се никада плашио Дунава, нити било које друге воде. Тек 1955. године, када сам већ имао 20 година, у клуб је дошао стари доктор Ђорђе Клука, који је био председник клуба и знао је читаву моју породицу и питао ме шта ту радим. Одговорио сам му да чекам милост како бих добио да веслам у скифу, па ми је омогућио да добијем стари чамац из 19. века, али прави-правцати скиф. Осетио сам се као да сам се поново родио, јер испунила се моја највећа жеља. Имао сам, уз то, дозволу потом да два пута дневно излазим на воду и веслам.
Сећања су се наставила...
– Исте године било је Првенство Југославије у Новом Саду. Дошао је до мене један 12 година старији веслач који ми је рекао да сутрадан наступам. Био сам пресрећан, али и престрављен, јер се нисам припремао, нити сам знао судијске команде. Тај веслач је додао да, ако изгубим, више нећу веслати и то је мене био страшан шок. Све до трке сам се тресао, иако она није била трка у врхунском, већ у другом разреду. Био сам добар, још и победио и од тог дана све је кренуло онако како сам желео. Активно сам се такмичио у наредних седам година, освајао титуле на државним првенствима, био и репрезентативац Југославије.
Читава породица у веслању
Србин отац Милан, иако никада није био члан Данубиуса 1885, био је један од првих његових спонзора. Уз то, дружио се с др Ђорђем Клуком, др Игњатом Павласом, инжињером Владимиром Тишмом и још неким људима, који су бии чланови тог спортског колектива. „После мене, 1954. године, члан клуба постао је и мој рођени брат Ђорђе, грађевински инжињер, који је веслао до 1959. године, када се посветио науци. И његова супруга, Кристина Цвејановић Саратлић, била је веслачица и државна првакиња у скифу. И наша деца, Ђорђеви Милан и Драгана, бавили су се овим спортом, а моја ћерка Тамара била је сребрна на Светском купу у Минхену 1997. године и једна је од најуспешнијих чланица Данубиуса 1885. Магистратуру је стекла на Масачусетс универзитету у САД, а с породицом данас живи у Шпанији. Коначно, и мој син Драшко бавио се веслањем, али је био једно од оне деце које су желела да се опробају и у другим спортовима. Дипломирао је на на Факултету за менаџмент и води свој приватни посао”.
У тренерске воде ушао је захваљујући Бели Кнеблу, који је, као сјајан познавалац веслања, на њега највише утицао. Други „разлог“ био је Цвичке Цвејановић, штрокер у четверцу, а годинама касније на тренинге са Србом је ишао Миленко Гарић.
– Нисам могао од њих тројице, уз све оно што су ми пренели, довољно да научим. Покупио сам оно што сам могао, али сам се током тренерске каријере пуно образовао, скупљао сазнања из источнонемачке, руске и сваке друге школе веслања. Мој следећи корак био је тај што сам подучавао Еву Сечењи, која, нажалост, више није жива, а која је 1958. освојила титулу првакиње државе. У тренерским водама провео сам више од четири деценије и у пензију отишао 2000. године.
Чак 79 академаца
Србољуб је познат као стручњак који је инсистирао на спортском, али и животном напретку сваког од својих ученика. Тиме се и те како поноси.
„Чак њих 79 стекли су факултетске дипломе. То је успех који је можда и вреднији од свих медаља. Умеју неки да кажу да спортиста вреди онолико колико медаља има. Одговарао сам им, а и данас тако мислим: некада се тако блесаво није гледало на те ствари”.
Описивати то шта је све Србољуб Саратлић, као стручњак светског гласа у каквог је израстао у годинама и деценијама које су уследиле, одузело би нам јако много простора. Зато смо се усредсредили на две олимпијске медаље, које су његови ученици, као селектора државног тима – Зоран Панчић и Милорад Станулов – освојили на олимпијадама 1980. у Москви, односно 1984. године у Лос Анђелесу. Реч је, наравно, прво о сребру, а потом и бронзи.
– Преко тих достигнућа даље више не иде. Било је у нашем веслању пуно значајних спортиста, али су њих двојица урадили највише. После финалних трка у Москви и Лос Анђелесу, што је, само по себи, био фантастичан успех, нисам био први који је пришао Панчићу и Станулову. Пустио сам да се први „испуцају“ функционери и њихова родбина, а ја сам им последњи прилазио. Осећао сам се јако добро, то не кријем. Ту је и психологија одиграла јако битну улогу, а ја сам ишао код једне госпође-психолога у Београд, од које сам пуно тога научио. Штета је једино што нису престигли Источне Немце, јер су могли, али нису тада довољно веровали да су кадри да и то учине. И овако су, међутим, учинили огромну ствар, а остала је мала сета, никако и жалост, због тога што нисмо стигли у Москви и до злата...
Александар Предојевић