(NE)ZABORAVLJENI: SRBOLJUB SRBA SARATLIĆ! Tvorac velikih šampiona, ali i velikih ljudi
Kada nešto starije Novosađane upitate znaju li ko je Srboljub Srba Saratlić (89), ubeđeni smo, samo retki neće znati o kome je reč. Svojim upornim, ali i nadasve uspešnim sportskim radom, ostavio je dubok trag u velikoj varoši u Panonskoj ravnici, čime je svakako zaslužio značajno mesto među besmrtnicima.
Srbino ime, to možemo skoro da tvrdimo, živeće još dugo, kao primer toga šta posvećenost poslu kojim se čovek bavi, ali i bezuslovna ljubav odabranoj profesiji, donose za rezultat. U Saratlićevom slučaju, to su sportski asovi, osvajači olimpijskih i mnogih drugih medalja, ali i fakultetski obrazovani, zdravi i pravi ljudi, čime se naš današnji sagovornik posebno diči.
– Na svet sam došao 1935. godine, baš ovde gde se i danas nalazimo, ali na drugom kraju dvorišta – rekao je Srba, koji, sa suprugom Janom, živi gotovo u centru Novog Sada. – Podbara, na kojoj se moja kuća nalazi, tada nije izgledala kao danas: nije bilo asfaltiranih ulica, već su to bili zemljani sokaci, prava golet. Na kraju moje ulice nalazile su se, da tako kažem, budice, gde su ribari prodavali svoj ulov, malo ispred današnje Riblje pijace. Mama nije nikada bila zaposlena u nekoj firmi, a tata Milan bio je rodom iz Turjaka, u Bosni i Hercegovini. Kada je počeo Prvi svetski rat, prebegao je u Srbiju i bio mobilisan, pa je četiri godine proveo u Velikom ratu. Ostao je posle u Novom Sadu, zasnovao je porodicu i tako je, eto, to bilo.
Dizanje mosta u vazduh
Za vreme okupacije, dok su se igrali, Srba i njegovi drugari bili su svedoci tragične scene, kada su Nemci u vazduh podigli most „Franca Jozefa“.
„Igrali smo se i, neočivano, bili svedoci trenutka kada su Nemci most digli u vazduh. Pamtim to kao danas da vidim: dva čoveka su prelazila most s petrovaradinske strane ka gradu, kada je došlo do strašne eksplozije. Oni su bili negde na polovini i sigurno je da su obojica tog trenutka poginuli”.
Najranije dane Saratlić ovako pamti:
– Školovanje sam počeo baš te godine kada je počeo Drugi svetski rat, u Novosadskoj srpsko-grčko-istočno veroispovednoj osnovnoj školi, kako se ona za vreme okupacije zvala i nalazila se u Nikolajevskoj porti. Pre i posle, bila je to škola „Dr Svetozar Miletić“. Posle sam išao u Zmaj Jovinu gimnaziju, ali nas je bilo puno, pa je jedan deo muškaraca bio prebačen u Futošku ulicu, gde je danas elektro-tehnička škola, i tu smo maturirali. Na faklutet sam krenuo, ali to je već bilo klimavo... Želeo sam da pohađam DIF na Univerzitetu u Beogradu, položio sam tri ispita, ali me je dnevna politika „udarala u glavu“ i to me je odbilo. Tada je naišao jedan divan profesor, pre svega čovek, koji je bio predan sportu i podučavao nas je da budemo ljudi pre svega.
Interesovanje za sport se kod Srbe javilo još u najranijoj dečačkoj dobi.
– Počeo sam, još kao dete, da plivam. I nisam to naučio na Dunavu, već sam s porodicom bio na letovanju u San Remu, u Italiji, gde sam, sa samo četiri godine - proplivao. To je bilo davne 1939. godine i ta „bolest“ za vodom više nikada me nije napustila. Pored toga, 1944. godine, s dolaskom Rusa koji su išli ka Berlinu, na nekadašnjem Slavijinom igralištu, pored današnjeg kanala, bilo je mesto gde su bili smešteni mali avioni. S dvojicom drugova s Podbare, otišao sam tamo i jedan Rus me je ubacio u „polikarac“, avion PO-2, smestio na prednje sedište, on je seo iza i napravili smo jedan krug iznad Novog Sada i zarazio sam se i ljubavlju prema avionima. Nažalost, Rusi su ubrzo otišli dalje i više nije imao ko da nas voza. Igrali smo, naravno, i fudbal, ali onda smo imali samo krpenjače, što nam nije smetalo da svakodnevno i uporno jurimo za tom „loptom“ i šutamo je. Činilo smo to na igralištu, uz Dunav, koje je imalo čak i golove.
„Puno sam učio”
Iako sam nije uspeo da stekne fakultretsku diplomu, Srba Saratlić nikada nije bežao od učenja i sportskog usavršavanja.
„Učio sam najpre od ljudi u klubu, a kada sam odlučio da se posvetim trenerskom poslu, puno sam putovao. Vreme sam provodio u Kanadi, u Češkoj, dva puta sam bio u nekadašnjem SSSR-u, Švedskoj... Pitam ja vas, gde današnji treneri odlaze po iskustvo?”
Veslanje je u Saratlićev život ušlo naprečac.
– Imao sam u klubu Danubius 1885, ujaka, koji je pre rata bio veslač i imao je svoju kabinu. Otišao sam tamo posle rata i gledao kako momci veslaju, mada su imali samo tri čamca. Zvanično sam se u klub učlanio 22. marta 1950. godine i taj dan ne mogu nikada da zaboravim. Bio sam opčinjen skifom, odnosno željom da veslam sam. Međutim... Postojao je utvrđeni redosled, pa sam na početku veslao u školskom četvercu, a ja sam tako želeo da budem sam u čamcu. Nisam se nikada plašio Dunava, niti bilo koje druge vode. Tek 1955. godine, kada sam već imao 20 godina, u klub je došao stari doktor Đorđe Kluka, koji je bio predsednik kluba i znao je čitavu moju porodicu i pitao me šta tu radim. Odgovorio sam mu da čekam milost kako bih dobio da veslam u skifu, pa mi je omogućio da dobijem stari čamac iz 19. veka, ali pravi-pravcati skif. Osetio sam se kao da sam se ponovo rodio, jer ispunila se moja najveća želja. Imao sam, uz to, dozvolu potom da dva puta dnevno izlazim na vodu i veslam.
Sećanja su se nastavila...
– Iste godine bilo je Prvenstvo Jugoslavije u Novom Sadu. Došao je do mene jedan 12 godina stariji veslač koji mi je rekao da sutradan nastupam. Bio sam presrećan, ali i prestravljen, jer se nisam pripremao, niti sam znao sudijske komande. Taj veslač je dodao da, ako izgubim, više neću veslati i to je mene bio strašan šok. Sve do trke sam se tresao, iako ona nije bila trka u vrhunskom, već u drugom razredu. Bio sam dobar, još i pobedio i od tog dana sve je krenulo onako kako sam želeo. Aktivno sam se takmičio u narednih sedam godina, osvajao titule na državnim prvenstvima, bio i reprezentativac Jugoslavije.
Čitava porodica u veslanju
Srbin otac Milan, iako nikada nije bio član Danubiusa 1885, bio je jedan od prvih njegovih sponzora. Uz to, družio se s dr Đorđem Klukom, dr Ignjatom Pavlasom, inžinjerom Vladimirom Tišmom i još nekim ljudima, koji su bii članovi tog sportskog kolektiva. „Posle mene, 1954. godine, član kluba postao je i moj rođeni brat Đorđe, građevinski inžinjer, koji je veslao do 1959. godine, kada se posvetio nauci. I njegova supruga, Kristina Cvejanović Saratlić, bila je veslačica i državna prvakinja u skifu. I naša deca, Đorđevi Milan i Dragana, bavili su se ovim sportom, a moja ćerka Tamara bila je srebrna na Svetskom kupu u Minhenu 1997. godine i jedna je od najuspešnijih članica Danubiusa 1885. Magistraturu je stekla na Masačusets univerzitetu u SAD, a s porodicom danas živi u Španiji. Konačno, i moj sin Draško bavio se veslanjem, ali je bio jedno od one dece koje su želela da se oprobaju i u drugim sportovima. Diplomirao je na na Fakultetu za menadžment i vodi svoj privatni posao”.
U trenerske vode ušao je zahvaljujući Beli Kneblu, koji je, kao sjajan poznavalac veslanja, na njega najviše uticao. Drugi „razlog“ bio je Cvičke Cvejanović, štroker u četvercu, a godinama kasnije na treninge sa Srbom je išao Milenko Garić.
– Nisam mogao od njih trojice, uz sve ono što su mi preneli, dovoljno da naučim. Pokupio sam ono što sam mogao, ali sam se tokom trenerske karijere puno obrazovao, skupljao saznanja iz istočnonemačke, ruske i svake druge škole veslanja. Moj sledeći korak bio je taj što sam podučavao Evu Sečenji, koja, nažalost, više nije živa, a koja je 1958. osvojila titulu prvakinje države. U trenerskim vodama proveo sam više od četiri decenije i u penziju otišao 2000. godine.
Čak 79 akademaca
Srboljub je poznat kao stručnjak koji je insistirao na sportskom, ali i životnom napretku svakog od svojih učenika. Time se i te kako ponosi.
„Čak njih 79 stekli su fakultetske diplome. To je uspeh koji je možda i vredniji od svih medalja. Umeju neki da kažu da sportista vredi onoliko koliko medalja ima. Odgovarao sam im, a i danas tako mislim: nekada se tako blesavo nije gledalo na te stvari”.
Opisivati to šta je sve Srboljub Saratlić, kao stručnjak svetskog glasa u kakvog je izrastao u godinama i decenijama koje su usledile, oduzelo bi nam jako mnogo prostora. Zato smo se usredsredili na dve olimpijske medalje, koje su njegovi učenici, kao selektora državnog tima – Zoran Pančić i Milorad Stanulov – osvojili na olimpijadama 1980. u Moskvi, odnosno 1984. godine u Los Anđelesu. Reč je, naravno, prvo o srebru, a potom i bronzi.
– Preko tih dostignuća dalje više ne ide. Bilo je u našem veslanju puno značajnih sportista, ali su njih dvojica uradili najviše. Posle finalnih trka u Moskvi i Los Anđelesu, što je, samo po sebi, bio fantastičan uspeh, nisam bio prvi koji je prišao Pančiću i Stanulovu. Pustio sam da se prvi „ispucaju“ funkcioneri i njihova rodbina, a ja sam im poslednji prilazio. Osećao sam se jako dobro, to ne krijem. Tu je i psihologija odigrala jako bitnu ulogu, a ja sam išao kod jedne gospođe-psihologa u Beograd, od koje sam puno toga naučio. Šteta je jedino što nisu prestigli Istočne Nemce, jer su mogli, ali nisu tada dovoljno verovali da su kadri da i to učine. I ovako su, međutim, učinili ogromnu stvar, a ostala je mala seta, nikako i žalost, zbog toga što nismo stigli u Moskvi i do zlata...
Aleksandar Predojević