ТРАДИЦИЈА И ИНОВАЦИЈА У СУБОТИЦИ: Уметност која сликањем плеше на свили (ФОТО, ВИДЕО)
Када свила проговори бојама, настаје магија коју публика може доживети у Градском музеју Суботица, где се преплићу историја и савременост ове јединствене уметничке форме. Поводом 8.марта уприличено је предавање и радоница сликања на свили.
Између нежних набора свиле и живописних боја крије се прича о уметничкој традицији која сеже у прошлост, али и даље цвета у рукама савремених уметница. Ерика Јановић, самостална уметница, једна је од оних који настављају ову драгоцену традицију осликавања свиле, уносећи у њу своју радост и креативност.
"Љубав према осликавању свиле датира од малена. Када сам похађала Средњу школу 'Богдан Шупут', одсек текстил, развила сам своју љубав према овој уметности. Пошто је моја бака шила падобране, који су се шили од праве свиле, ја сам увек осликавала комадиће свиле који су остали," прича Ерика са нескриваним ентузијазмом.
Ова уметница, већ четири године самостална, своје радове представила је не само у Суботици, већ и на престижним изложбама у Лиону. Након успешне изложбе "Расцветавање" у Новом Саду, део њених радова сада могу видети и посетиоци Градског музеја у Суботици.
"Сви моји мотиви су из главе и углавном користим савремене методе попут гута, више него восак. Јако волим живахне боје," објашњава Ерика своју технику.
"Мени је драго да се види опуштеност и радост у радовима. Користе се посебне боје за свилу. Има разних поступака са сољу, водом, контуром, затим од светлијих до тамније боје. Све то прати линију и ритам као и контраст боја."
Историјски контекст овој уметничкој форми даје Олга Ковачев Нинков, историчарка уметности из Градског музеја Суботица.
"Ја не знам да ли су наше уметнице биле у региону прве по сликању на свили, али знам да је наша Јелена Човић крајем 19. и почетком 20. века подучавала сликање на свили. Затим, Ангелина Мачковић, ћерка познатог архитекте Титуса Мачковића, сликала је неколико слика на свили."
Музеј је кроз уговор о поклону добио и слике Јохане Пиласановић, чији је дипломски рад био управо сликање на свили.
"Ерика Јановић ми је помогла да сазнам да је то падобранска свила која не може више тако лако да се набави," додаје Нинков, истичући посебну вредност ових експоната.
Пратећи развој ове уметничке форме кроз време, Нинков објашњава разлике између генерација: "Када је Ангелина Мачковић сликала почетком 20. века, она је копирала са разгледница, букете кумашица или неку другу тему. То су копије сведене са јасним линијама. Код Јохане Пилосановић имамо апстрактну композицију, долази до изражаја матик, восак и техника акварела. Код Ерикиних радова, она уноси своју концепцију и ужива у свом колору, преносећи на свилу радост док слика."
За Ерику, осликавање свиле није само уметност већ и терапија.
"Мени је важно да то буде весело, јер ми је из хобија, али и професија. За опуштање," каже она и додаје:
"Ја бих свакоме препоручила осликавање текстила или свиле, јер опушта. Може свима допринети у побољшању дана."
Изложба у Градском музеју Суботица није само презентација уметничких дела, већ и прилика за дијалог између традиције и савремености, између различитих техника и приступа који су обликовали ову јединствену уметничку форму кроз време.
Текст и фото: С. Иршевић
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.