У време када дигитализација и аутоматизација преузимају готово сваки аспект живота, у малој суботичкој радионици мајстор Зоран Кујунџић и даље обликује глину као што су то чинили његови преци.
Као један од последњих пећара у Србији, његове руке чувају занат који полако нестаје са мапе традиционалних вештина.
Породична прича испреплетена глином и ватром
-Занат ми је у крви - каже Зоран док вешто обликује каљеву плочу за нову пећ.
-Још као мали чупавац сам трчкарао око оца док је радио. Сатима бих га гледао како прави каљеве плоче и спаја их у пећи. Тај мирис глине ме је опчинио, а осећај под прстима кад обликујеш нешто својеручно... то је нешто посебно - прича Зоран, док му очи сијају истим жаром којим гори ватра у пећима које израђује.
Фото: С. Иршевић
Занат су у породицу Кујунџић донеле спретне руке његовог деде Агоштона. Отац га је усавршио, а Зоран данас наставља традицију са страшћу која не јењава ни после деценија рада.
-Каљеву пећ можеш купити и у продавници, али ону која носи душу занатлије можеш добити само овде - каже Зоран показујући своје радове. Свака његова пећ је уникат – од обликовања глине, преко израде калупа, па све до осликавања каљевих плоча.
-Један Холанђанин ме је пронашао преко интернета - смеје се Зоран - Дошао је чак овде и тражио да му на пећним плочама направим Мунков "Врисак" Требало ми је шест плоча да сложим целу слику. Комшије су мислиле да сам полудео кад сам данима мучио те плоче, али вредело је. Он сада има јединствену пећ на свету – истовремено и уметничко дело и најбоље грејно тело.
Зоранове руке су подједнако веште у обликовању глине као и у поправљању алата. Многи инструменти које користи стари су колико и радионица сама – неки су наслеђени од оца, неки су путовали из Немачке и Јапана, а многе је направио сам.
Фото: С. Иршевић
-Овај алат овде, показује излизани метални предмет необичног облика, направио је још мој отац кад сам био дете. И даље ради боље од било чега што можеш купити данас. За ово што радим не постоје фабрички алати – мораш бити сам себи мајстор.
Зоран брише зној са чела, остављајући траг глине.
-Некада мораш бити и бравар, и водоинсталатер, и молер... све занате знам помало. Не зависим ни од кога. То је слобода, али иусамљеност - додаје тише.
Пећи које греју више од домова
Каљеве пећи из Зоранове радионице данас красе многе просторе – од луксузних ресторана попут "Bose" и салаша "Звонко Богдан" до Градске куће и Библиотеке у Суботици, али и обичних домова људи који цене квалитетно занатско дело.
Фото: С. Иршевић
-Волим те старе пећи у историјским зградама, каже Зоран, кад их рестаурирам, осећам као да разговарам са мајсторима који су их направили пре сто година. Као да ми шапућу тајне заната.
А зашто људи данас бирају каљеве пећи?
-To није само мода или носталгија. То је сигурност – кад нестане струје, кад сви модерни системи откажу, добра каљева пећ ће те увек грејати. Плус, има душу. Новац уложиш једном, а топлина остаје генерацијама.
Радионица која је некада брујала од активности данас је тиха. Зоран незадовољно одмахује главом кад га питају о младима и занату.
-Млади дођу, пробају месец-два и схвате да није за њих. Није лако наћи некога ко има љубав и стрпљење за глину.
Фото: С. Иршевић
Док модерни свет јури напред, Зоран Кујунџић остаје веран традицији, чувајући пламен заната који је много више од посла – то је очување културног наслеђа, комад по комад, пећ по пећ.
С. Иршевић
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
