И ИМТ СЕ НАМИРИО У БОРБИ ЗА ОПСТАНАК НА „НЕОСВОЈИВОЈ ТВРЂАВИ“: Није (само) Лалатовић кривац

Ако је јесенас и било основа за правдање катастрофалног учинка у улози домаћина (због два домаћинства на ТСЦ арени), сада је извесно да је „неосвојива тврђава“ постала полигон за распродају не само бодова него и угледа клуба у чију традицију се заклињаху и на њој инспирацију црпеху сви играчи генерације за заборав. Како играчи, тако и њихови предводници с клупе који од утакмице до утакмице, ничим изазвани, најављују победу која не пристиже, а која би претходилажељеном победничком низу. Победничког низа ни на хоризонту жеља и навијачких очекивања. Жеља је, ипак, једно, а намера је сасвим нешто друго. Између жеље и намере стоји колективни квалитет, саткан од вредности сваког играча понаособ. Квалитет жељу и намеру не раздваја, он их повезује, претачући жељу у намеру за резултатским успехом. 

Два гола, за три пролећна бода од 12, колико их је било на располагању у четири утакмице... Премало за убедљивију посету „Карађорђу“, макар да се ни улаз на трибине није наплаћивао. Није тренер крив. Ненад Лалатовић је резултатима доказао колико вреди, тренирајући 18 клубова (рачунајући и две српске селекције различитих узраста) у својој 15-годишњој тренерској каријери. Нису криви ни Кртолица, ни Бандовић, као што нису Поповић ни Батак, а најмање Раставац... Јубиларни, стоти Вошин тренер у њеној 111 година дугој историји, је у тренутку крајње искрености јесенас, улазећи у прес салу „Карађорђа“, врло негативно оценио селекцију играча који су му на располагању. Заћутао је када му је спортски сектор предочио како је ценио исти тај играчки кадар уочи потписивања уговора с клубом. У праву су и једни и други: Лалатовић оценом о селекцији играча, као и спортски сектор у стилу оне „ди си бија кад је грмило?“

Шта је, ту је... Од Војводине једино је последњепласирано Јединство из Уба учинком лошије на домаћем терену. Узроци лошим резултатима знатно су дубљи од чињенице да је срећа Воши окренула леђа у сусрету који је најављен фразом, баш као и претходне, „нема нам куд, једино победа долази у обзир“. Један од разлога Вошином посрнућу јесте одсуство слуха за важност успостављања костура екипе. Ни тројица Лалатовића не би могли да га сазидају у паузи првенства, или између две утакмице у првенству. Истина, лако је сада бити генерал после битке, али овде и подофицири могу да уоче да је од 15-орице играча (заједно са изменама) из прошлогодишњег меча са ИМТ-ом на „Карађорђу“, сада у саставу био једино Ђорђе Црномарковић. За постизање кохезије у колективу, сатканом од играча са свих страна света, испоставило се, није довољан само степен појединачних фудбалских вредности. Свако ко је у фудбалу учествовао и у пракси фудбалској учио има на уму значај костура, оплемењеног неколицином новајлија на одређеним позицијама у тиму. 

Купупродаја играча у минуле три године и који месец приде, био је један од чинилаца у успостављањуфинансијске и сваке друге стабилности колектива шампионске традиције. Не само за нормално функционисање Војводине, него за њен голи опстанак, с обзиром на то у каквом је стању затечена доласком актуелног руководства. Све до аут линије клуб функционише у складу са стандардима колектива који зна шта хоће и колико може. Међутим, за општу оцену и навијачки утисак једино је резултат на терену важан, праћен утиском да је тим на европском путу. Променама тренера купован је мир такозваним шок терапијама, које су краткорочним резултатима на терену само одлагали утисак о немоћи тима, претенциозно означеног „другим најбољим тимом у Србији“. Форсирање играча из сопствене школе најављен је као фундамент у будућности Војводине. Наравно, уз купопродају играча, али не по сваку цену. Најмање по цену урушавања колико толико враћеног поверења и оних неколико стотина промрзлих суграђана на трибинама. Дошли би они свакако на утакмицу и да улаз на трибине „Карађорђа“ није био бесплатан.

Л. Бакмаз